Повратак сећања

Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља. Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса.

У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо.

Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом.

И шта? Па ништа. Званични телевизијски канали тог дана ни намерно ни случајно нису прозборили ни реч о овом догађају. Они који желе да пронађу информације могу да лутају по просторима светске мреже. И тако је са свим осталим. Постоји мали број званичних датума кад се чују фанфаре и кад се одаје почасна стража. И има на стотине других датума избрисаних из званичног сећања, две хиљаде имена истераних из уџбеника или која нису ни доспела на њихове странице. Уколико је реч само о ратној историји, где је свенародно сећање на победу у Првом отаџбинском рату, односно у рату 1812. године? Где је сећање на јунаке Плевне, Цушиме, Шипке, Измаила, Бородина и тако даље? У дане кад би требало да се сећамо ових и других битака телевизор по обичају избацује из себе рекламу, ток-шоуе, глупе шале и пресне серије. И знање остаје код стручњака (знање помешано с горчином), а обичан грађанин, овај апстрактни „средњестатистички“ становник Русије остаје са својим нехотичним непознавањем историје домовине и с лажним стидом због њене наводне убогости.

Русија се тешко и споро опоравља од идеолошког бољшевичког насиља. И ради се о томе што су крах совјетског система, условно говорећи, као победу забележили савремени „следбеници Фебруарске револуције“. Не „почвеники“ (припадници књижевног и философског правца у Русији 1860-их година патриотског усмерења, прим. прев.), не монархисти, не хришћани, већ либерали, који би, да су живели у фебруару 1917. године поздравили одрицање цара и слом монархије без свести о томе какву ће то опасност ускоро донети. Победу над комунизмом славе управо они, тачније, само они. Они који су тада видели и који данас Русију виде искључиво као парламентарну, демократску, тржишну, либералну, прозападну и сл. земљу. Друга им не треба. За другу ни не желе да знају. А она, друга – која није стаљинистичка и није „керенска“ – постоји. То је царска Русија. И управо њу неки до дана данашњег не пуштају из мрака прећуткивања или из сумрака фалсификата. Прво је нису пуштали „црвени“. Управо они који су на почетку свог историјског тријумфа били просто бандити и стрвинари, а пред крај владавине су се претворили у патентиране лажове и тајне љубитеље капиталистичког комфора. А сад не пуштају либерали, који се подједнако као „црвени“ мрзе историјску Русију, или због оскудне памети, или због душевне мањкавости колективно улизују Западу.

Испоставља се да права Русија – она која је с вером, царом и отаџбином, она која у укупном масиву историје дуже од једног миленијума, заузима скоро цео миленијум – руском човеку није откривена.

Остављајући на извесно време по страни војну историју можемо и треба да говоримо о томе да предмет друштвеног проучавања треба да буде историја руског путника, историја руског научника. Уверавам вас да ту има о чему да се прича. И све ће то звучати подједнако ефектно као што је савременицима звучала Карамзинова „Историја“ кад је изашла из штампе. „Невски је опустео. Сви су седели и читали књигу. Као што је Колумбо открио Америку, тако је Карамзин сународницима открио сопствену историју.“

Куцнуо је час за поновни, више не исти, али колективни подвиг. Русија захтева откривање.

Узгред речено, и историја предузетништва у Русији би била крајње корисна и занимљива у наше лоповско време кад многи више не верују да се може живети без крађе и да човек може имати било какав другачији животни циљ осим новца. А било је, и сасвим недавно, вредних трудбеника, који су у току неколико генерација сопственим леђима и жуљевима сакупили велико богатство. Касније су га трошили – не на љубавнице, већ на потребе ближњих и даљњих, на науку, на уметност, на сиромахе. Неко би требало да нам каже имена ових домаћих Фордова чији кључ за срећу није био златни, већ француски.

Код нас се одржава „година Позоришта“, „година Филма“, „година руско-турског пријатељства“ итд. Али било би добро дочекати и годину „руског официра“ (и совјетског, али не само њега). И да се читаве године у различитим форматима прича о паметним људима и јунацима који су својим именима попунили странице историје, од „забавних“ пукова Петра (војне јединице које су првобитно формиране од другова царевића Петра и које су касније прерасле у Преображенски и Семјоновски пук, прим. прев.) до јунака који ратују у Сирији. И година „руског предузимача“ обећава друштвеној свести културни шок због свести о историјској истини и размерама њеног прећуткивања.

* * *

Знамо много гадости о Русији. Бољшевици су градили своју политику тресући прљав веш из прошлих епоха пред носом малограђанина.

Либерали-реваншисти граде своју политику на томе што показују прљав веш бољшевика, а ништа мање од њих нису криви за крах историјске Русије. Али се историја не ствара само од прљавштине и не састоји се само од прљавштине. У Русији је било много монашког подвига, научних озарења, сељачке довитљивости, ратног јунаштва и уметничке генијалности. Све то треба вратити савременом Русу, а пре свега снагама средстава за масовно информисање. Касније, кад се пробуди и прене, човек ће сам наставити трагање по музејима, књигама и предавањима. Али подстицај је потребан. И тражен је.

„Вратите ми сећање!“ – захтева руска душа која се осећа потпуно покраденом.