Преображење

Обављајући проскомидију свештеник у средиште дискоса ставља део хлеба који се зове Агнец. То је онај хлеб који постаје Христово Тело као резултат службе и освећења, услед додира Духа. Око овог хлеба се по специјалном редоследу ређају честице у част Богородице, Претече и свих светих, а затим – свих живих и преминулих. Тако је на дискосу видљиво представљено сабрање око Христа целог човечанства које је спасено и које се спасава.

Исто тако видимо како Христос на дан Преображења окупља око Себе на гори живе и умрле. С тројицом земаљских сапутника и ученика Господ се пење на гору, а тамо је до зрака Његове славе која је заблистала из царства мртвих дошао Мојсије, а с неба – Илија. И остварило се оно за шта ће Павле после извесног времена рећи: „Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2: 9-10).

„Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5: 17). Тако је Спаситељ говорио проповедајући. И да би потврдили ове речи код њега су дошла двојица најславнијих синова Старог Завета. Као и пре на Синај и Хорив, опет су дошли на гору. Она се зове Тавор.

У Мојсију се Христу поклонио закон. У Илији су с Њим разговарали пророци. Обојица су својом појавом показала да је Христос давалац закона и испуњење пророчанстава.

***

Мојсију је једном у току великих и тешко објашњивих догађаја Бог рекао: „Али нећеш моћи видети лице Моје, јер не може човек Мене видети и остати жив“ (2 Мојс. 33: 20). Међутим, прошао је дуги низ година, многи нараштаји су се променили. Казне и благослови које је Мојсије предсказао су наизменично силазили на главе синова Израиљевих. На крају је „дошла пуноћа времена“ (Гал. 4: 4) и на земљу је дошао оваплоћени Син Божији. Сад је Мојсије могао да види Његово лице. Мојсије се више није плашио да ће умрети од овог призора, и не само зато што је његово тело одавно лежало у земљи, а само душа се наслађивала гледањем Истине, већ и зато што Јагње Божије Које је дошло да узме на Себе грехове света, не убија, већ греје; не сакати, већ животвори.

Апостоли су били у страху. Ако су нешто и говорили, то је било тепање људи који сами себе не разумеју (В.: Лк. 9: 33). Међутим, гости из других светова се нису тако понашали. Двојица највећих пророка су беседила с Месијом. Они „говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк. 9: 31). Одбацивање Христа од стране старешина, Његова осуда на смрт, распеће и Васкрсење, били су предмет њиховог разговора.

Много, врло много је било откривено Мојсију и Илији у време земаљског живота. Вероватно нису рекли све што су знали. Међутим, још више су имали прилике да виде, да чују и да сазнају овде – на Таворској гори – у присуству тројице уплашених Исусових ученика.

Мојсије је толико пута чуо Божији глас! Чуо га је и ушима, и срцем, јер је Господ с њим разговарао као с другом – лично. Сад је видео Онога Који је раније био невидљив и на људском језику нема речи које би описале оно што је осећао.

Међутим, Илија је другачије гледао Христа.

Илија није умро. Његов повратак на земљу су синови Закона очекивали с огромном напетошћу. Јер, последњи пророк је рекао: „Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Мал. 4: 5).

Илија, по мишљењу мудраца, треба да дође и, како уче књижевници, „да уреди све“, односно, да помаже и зацари месију. Зато Јудејци кад је Јован дошао у духу и сили Илијиној да проповеда покајање, „послаше из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти?“ (Јн. 1: 19). И међу главним питањима је било: Да ли си ти Илија?

Јован је тада рекао: „нисам“, зато што он није Илија, већ „глас вапијућег у пустињи“. Дошао је да припреми људе за веру кроз проповед покајања. Он је претеча првог доласка, смиреног доласка искупљења. А Илији предстоји да буде пророк и претеча другог Христовог доласка.

Све су то тајне које су се криле од премудрих и разумних, али које су касније откривене деци. А сад Илија с љубављу гледа Цара Израиљевог, Који је уједно и Јагње – невино и које треба да буде заклано.

***

Тамо где живи Илија време протиче на другачији начин. На земљи теку године и преплићу се векови. А саговорници анђела – Енох и Илија – не морају да их примећују, пошто живе у близини Бога за Којег је хиљаду година као један дан. Међутим, наступиће време кад ће човечанство представљати једну грешну целину попут испреплетеног змијског клупка. Биће то бескрајно гордо и бескрајно развратно човечанство. Оно ће одбити да се клања Истини и заволеће лаж. Из овог неизлечиво болесног човечанства као горки плод отровног дрвета појавиће се човек који ће волети себе толико снажно као што отац лажи – сатана – воли себе. Овај човек ће се упоредити са Христом и већина људи неће бити у стању да разликује ову грубу лаж од истине. И тада ће Илија прекинути своје непрестане молитве и доћи ће међу људе како би посведочио Истину.

„Истински Месија је већ долазио, – рећи ће он народу Израиља. – Онај кога ви узносите и у којег се уздате је преварант.“ Илија се неће плашити да каже истину. Неће се плашити ни да умре за истину, попут Јована који је дошао да проповеда покајање у истом духу као што је Илијин.

А сад гледа Христово лице које блиста попут сунца, Његову одећу која је постала заслепљујуће бела и будућност се његовом пророчком оку открива јасније него што се обичан човек сећа прошлости.

***

Шта се то десило тамо на гори?

То је било Царство Божије које је дошло у сили. Тако је Христос рекао пре Преображења: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Мк. 9: 1).

Христос Који сија као сунце. Људи који Му се клањају. Слава Божија која освећује праведнике. Управо то је Царство Божије које је накратко показано малом броју изабраних, али које на крају векова и времена очекује све оне који су записани у Књизи Живота.

Један од људи који су били на гори тог дана – Јован – ће временом видети још више дивних откровења. Он ће видети Небески Јерусалим за који ће рећи да „град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње“ (Откр. 21: 23).

Тако ће Јагње Које је постало светилник на Тавору за петорицу изабраних постати извор светлости за велико мноштво људи који поју: „Нека буде светлост Господа Бога нашег на нама!“, „У светлости Твојој видећемо светлост“, „Боже, буди милостив према нама, благослови нас, просветли лице Твоје на нама и смилуј нам се.“

***

Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Кога заправо верујемо и Кога називамо Спаситељем.

То није само Човек и Учитељ.

То је Бог пророка, Давалац Закона, најслађи Саговорник древних праведника, вечно сијање Очеве славе, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог.

То је Онај Ко је изнад Мојсија. Онај пред Ким стоји Илија.

Он је Светлост истине Која просвећује сваког човека који долази у свет.

И будућу наду обасјава таворски сјај и најављује нам будуће светло Царство.

И само обиље плодова које освећујемо тог дана говори нам о сласти и радости, о богатству и лепоти будућег и предстојећег Царства које неће имати крај.

Чак је и воће данас извор мисли за радосно и слатко богословље. Јер о Цару је скривено речено: „Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом“ (Песм. 2: 3).