Koло српских сестара из Приштине

“Када смо се пре двадесет година први пут окупили на данашњи дан у овом храму, имао сам невероватну трему, имам је још и данас. Иако смо оволико дуго далеко од Приштине, када се окупимо у овој ташмајданској Грачаници на данашњи дан, ја се осећам као да смо тамо у Приштини, на Косову и Метохији. Ово наше окупљање и јесте чување Косовског завета, јер се ми сваки пут поздрављамо са ”Догодине у Приштини.” Овако се у краткој беседи, након што је пререзао славски колач, обратио прота Трајан Којић чланицама Кола српских сестара из Приштине и гостима. Свештеник Трајан Којић, био је парох у приштинској цркви Свети Никола и добро познаје рад Кола српских сестара свих двадесет осам година колико ова институција постоји. Заједно су обележавали Велику Госпојину, славу Кола српских сестара, и у Приштини, а наставили су силом прилика, да се окупљају у Београду у цркви светог Марка. Организовано, они одрже и помен на дан када је почело бомбардовање свих ових година.

Коло је формирано пре двадесет осам година са благословом блаженопочившег патријарха Павла. Свих година на челу Удружења налази се Загорка Павловић, Зага, банкарски службеник у пензији. Енергична, храбра и упорна, заједно са осталим чланицама Кола организовала је и реализовала безбројне акције помоћи на ратом захваћеним подручјима бивше Југославије и наравно, на Косову и Метохији где су оставиле душу и срце, како самa каже.У том нераскидивом ланцу доброте оне су прикупљале и слале на ратом захваћена подручја стотине тона разноврсне помоћи. Ризикујући своје животе оне су одлазиле лично доносећи камионе, шлепере и хладњаче конкретне помоћи војним поштама од Озрена, преко Романије и Јахорине до целе Херцеговине.

         Брига Кола српских сестара били су и рањеници, деца без родитеља, избегли и прогнани као и породице киднапованих и убијених. Учествовале су у обнови оскрнављених и попаљених цркава и манастира прикупљајући материјална средсва од оних који су веровали у њихов рад. Било је тешко у окружењу у коме су живеле истрајавати као храбро, национално удружење жена. Увек под присмотром, Зага Павловић је често доживљавала непријатности али је остајала доследна патриотским циљевима уз огромну подршку своје породице.

За време бомбардовања у кући Павловића одржавали су се редовни састанци политичког и војног врха, а након доласка Кфора и командант, генерал Џексон, одржао је састанак са тадашњим амбасадором.

         Коло српских сестара је годинама неговало лепу сарадњу са удружењем гуслара из Приштине редовно пружајући међусобну подршку у свим активностима. У знак поштовања и љубави са вером и надом у бољу будућност, у име Удружења “Цар Лазар”, председник Мишо Албијанић уручио је повељу “Царица Милица” Заги Павловић. Пуне љубави за свој православни род биле су препознатљиве па су и награђене одличјима: Удружењу- Грамата Патријарха Павла и златни орден Крст милосрђа Репуиблике Српске, а Загорка Павловић   лично орден Војске Југославије.

Саћања, успомене, стихови и гусле смењивали су се за славском трпезом коју су као увек чланице Кола саме припремиле.

Како је некада било

После првог светског рата уз све тешкоће, сиромаштво и друге недаће, жене Приштине основале су 7. децембра 1919. године “Женску подружину”(тако су се та удружења звала у то време). За мање од годину дана, 7. септембра 1920. године, почела је са радом Женска раденичка школа у оквиру Подружине. Председница Подружине била је госпођа Каја Јоксимовић, професорка Гимназије у Приштини, супруга директора Гимназије. Сачувани су подаци и имана угледних грађана чланова одбора који су се старали да школа има одговарајуће услове за рад. Из записника од 27. 04.1930. године Женске подружине види се да је у близини Официрског дома почела да се гради нова зграда. Исте године 20. фебруара формиран је пододбор под називом “Кнегиња Зорка”. Председница пододбора је била госпођа Анка Јовановић.

Инжењер Андрија Кремер склопио је уговор са управом Женске подружине да се на плацу који је купљен за 24.000 динара сазида зграда од тврдог материјала са две велике учионице са покретним зидом и две канцеларије. Израдио је план и примио обавезу да зграду заврши за два и по месеца за 180.000 динара. Почетком децембра 1931. године зграда је била готова и чину освећења присуствовали су представници краља Александра и краљице Марије, као и представници министарстава и многи гости. На згради је била мермерна плоча за спомен са именима најзаслужнијих за подизање школе. Тапија о згради (Зграда се назива “Дом женске подружине”) потврђена је код приштинског Првостепеног суда под бројем 4999 од 23. марта 1934. године.

У овој згради до бомбардовања 1999. године била је смештена велетрговина лековима “Ветфарм”.

         Инжењер Андрија Кремер, био је службеник Градског поглаварства. До пред Други светски рат живео је и радио у Приштини. Пројектовао је, поред Дома женске подружине и кућу приштевачког пекара Саве Хаџи Витковића, а највероватније, судећи према архитектонским елементима и зграду хотела “Национал” у центру Приштине. Његова жена Тереза Кремер била је активна чланица управног одбора пододбора “Кнегиња Зорка”. Обављала је послове економа. Кремерови су живели у Приштини до пред почетак Другог светског рата.

         Женска подружина и пододбор “Кнегиња Зорка” престале су са радом избијањем Другог светског рата. Прошле су многе године после рата када су се жене једино могле окупљати кроз Афеже, комунистичку варијанту партијског деловања жена. Тек крајем 1991. године Зага Павловић и друге виђене жене у Приштини оживеле су стари угледан и достојанствен, патриотски вид деловања који негују свих ових година.