Свештеникк Дарко Ђого - у име вишње славе небеске

Поријекло и историја славе

Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју супласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима.

Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом".

Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.

Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.

Шта су обиљежја славе?

Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.
Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења.

Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви.
Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију.

Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА.

Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.
Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем.

На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).

Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје наше црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".

Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске вјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.

Шта се доноси за славу?

Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милости" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранџа, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија").

Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама.

Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни".
Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.

"Чији је обичај старији?"/"исправнији"?

Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправности обичаја".
Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају".

Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)

Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд).

Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом.

Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.

То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.

Славити посебно или са оцем?

Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?"

Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.

Мрсна или посна слава?

Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране.

Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије.
Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.

Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.