На Аранђеловдан

У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно. Заиста је тако. Али не само то. Један грех не чини једну штету, већ се и грех и штета разливају на различите стране. Такође, нема једне користи од једног доброг дела, већ се као кругови на површини воде разилазе добра од једне добре мисли, од једног доброг дела. Опевајући најчистије небеске служитеље Божије боље можемо да схватимо колико је велика, и чиста, и славна Мајка Божија. Јер истинито је називамо Часнијом од Херувима и Неупоредиво славнијом од Серафима. И од схватања славе Херувима и Серафима у мислима можемо прећи на Дјеву Марију и још више Је заволети дивећи се Њеној слави.

За Херувиме први пут чујемо у причи о изгнању из Раја. „И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1 Мојс. 3, 24). Овог Херувима с огњеним мачем са уласка у Рај склонила је Дјева Марија – родивши Исуса Христа. Рај је за нас поново отворен у Исусу захваљујући Његовој Мајци. Она је заиста Часнија од Херувима.

Име Херувима поново чујемо приликом изградње скиније. Бог заповеда Мојсију да направи ковчег, да у њега стави ману, Аронов процветали штап и таблице Завета, а изнад њега – „херувиме славе, који осењаваху очистилиште“ (Јевр. 9, 5). Херувими су изнад ковчега, а мана, и таблице, и штап су унутра. Сви ови предмети указују на Мајку Божију. Златна посуда с маном је слика Дјеве Марије, јер је Христос истинска мана, Он је небески Хлеб Који је сишао с неба, а Она је Она Која Га је примила. Суви штап који је дао плод представља слику Њене девствености, која је без обзира на то родила. Таблице су написане заповести, а Христос је Жива Реч која више није написана на каменим плочама, већ у живој утроби Дјеве. Зато је оно што се односи на Богородицу остаје у ковчегу, а Херувими су споља, они га осењују као да стражаре.

Она је заиста изнад њих, Она је Часнија од Херувима.

Они сами су такви да њихов опис човек не може да чита без страха. У првој глави књиге Језекиља налази се њихов опис. Тамо видимо (уп. Јез. 1 гл.) нешто налик на четири животиње, од којих свака има по четири лица и по четворо крила, и људске руке испод крила. Сваки има лице човечије, лавовско, и орловско и волујско. И обличје као угаљ који гори, и ватра је између животиња, и сјај, и муња. Они сами су се као муња кретали тамо-овамо. Биле су још и кочије које иду на своје четири стране и паоци точкова су били пуни очију. Кад су животиње ишле точкови су ишли поред њих. „Куда иђаше дух, онамо иђаху“ (Јез. 1, 20). И „дух животиња је био у точковима.“ „Кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас Свемогућег и као граја у логору; и кад стајаху, спуштаху крила“ (Јез. 1, 24).

Очигледно да људска реч нема снаге да опише виђење и да се обичним речима не може описати оно што су виделе речи пророка. Зато је и сам изнемогао. „И кад видех, падох на лице своје“ (Јез. 1, 2).

Ето какви су Херувими. А каква је Она Која је изнад њих? Кротка, ћутљива, покорна Богу, Која никога није могла и није желела да уплаши својим изгледом. Јер ко се икад плашио Девојке? Сва у једноставности, сва у чистоти, сва у „непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3, 4). Такву Маму је Сам одгајио у људском роду и Сам је за Себе изабрао Господ и Спаситељ.

Дивно је то што је нижи страшан, а Највиша није; служитељ изазива трепет, а Царица – умиљење. Нешто слично је схватио и осетио Илија кад је пред њим прошао „пред Господом јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу“. Напослетку – „дође глас тих и танак“ (уп. 1 Царств. 19, 11-12). Исто тако су страшни Херувими, али Господ није до краја с њима. Тиха је од Бога изабрана Девојка, али је до краја, и потпуности, и заувек с Њом Господ. „Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја“ (Пс. 67, 17). Божија гора, велика гора јесте Она Која је у Својим мислима најсмернија од свих.

Страшни су Херувими, а чудни су и Серафими. „Сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летеше“ (Ис. 6, 2). Њихово име значи „огњени“ – због ватрене љубави према Ономе Кога славе кличући „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ А крила с раширили као знак Крста! И молитва њихових уста је славословљење Тројице! Међутим, они су ван Господа, а Господ је у Дјеви-Мајци! И истину говори Црква кад каже да је Она Неупоредиво славнија од Серафима!

Сакупљајући у сећању све ово понећемо од празника Бестелесних Сила веру да у нашем роду, у људском роду постоји Једна Која је изнад свих. Која је приступачна за молбе као истинска Мајка и Која је кротка као Јагње.

Након овога можемо се сетити многих других ствари. И тога како се Арханђео Михаил јавио Исусу Навину у близини Јерихона; како је Арханђео Гедеону заповедио да избави Израиље од Мадијаћана (све се то увече чита на паримејама). И то како је Јелисеј, опкољен непријатељима рекао уплашеном слуги: „Оних који су с нама има више од оних који су против нас“ (Царств. 6, 16), имајући у виду невидљиву анђеоску војску Божијих људи. И то што је Анђео Божији погубио безбројно мноштво непријатеља код зидина Јерусалима за време Исаије. Све Писмо сваки пут Анђеле помиње са захвалношћу, али и са страхом.

И напокон, опет ћемо се у мислима пренети у колибу у Назарету, у коју је обузет трепетом долетео велики Гаврило како би младој Дјеви рекао: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом!“ (Лк. 1, 28).

А отуда ћемо чути и Анђеле који поју изнад Витлејема: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14).