Света Гора прославља годишњицу хиротоније Светог Саве

Фото: Никола Тркља     

Свештена заједница Свете Горе позвала је игумане свих двадесет манастира на Атосу да заједничком литургијом обележе 800 година рукоположења Светог Саве, ктитора манастира Хиландар и првог архиепископа Србије, којег је хиротонисао васељенски патријарх Манојло Први Сарантин у Никеји. Једногласном одлуком Свештене заједнице, литургија ће бити служена сутра у свештеном храму Протата у Кареји.

„ Хиротонија преподобног Саве била је посебан догађај за Светоназвану Гору, за Цркву и српски народ, јер је његов допринос био одлучујући за убрзавање процеса организовања, јачања и духовног наоружавања Српске православне цркве и за њену заштиту против богумила и латинског утицаја. Свети Сава је, зато, изванредни карактерни лик, који је запечатио историју Цркве и српског народа, и постао алка која повезује српски народ са Светом Гором, али и са Васељенском патријаршијом, од које је и примио хиротонију. Он је, дакле, оно лице које је више од свих допринело уобличавању духовног и етничког идентитета српског народа”, наводи се у окружној посланици за двадесет манастира Свете Горе.

У делу српске јавности поводом овог позива постављено је питање због чега се не прославља или барем не помиње осам векова аутокефалности СПЦ, која је практично стечена рукоположењем Светог Саве за првог српског архиепископа, и да ли је то „цариградски“ начин да се обележи велики јубилеј српске цркве, будући да је и Васељенска патријаршија у октобру у Никеји обележила осам векова рукоположења Светог Саве и та формулација, према незваничним наводима, засметала је Светом архијерејском Синоду јер се, наводно, избегава помињање осмовековне аутокефалије.

Не желећи да улазе у коментаре октобарске прославе у Никеји, у Задужбини манастира Хиландар објашњено нам је поводом литургијског славља у недељу у Кареји да Света Гора прославља чињеницу да је један светогорски монах изабран за архиепископа српске цркве, односно да се слави догађај који је значајан не само за СПЦ већ и за светогорску заједницу у којој се монашки васпитавао и стасавао први српски архиепископ. Он и данас, не само као велики српски светитељ, већ и као Светогорац и Хиландарац, заједно са својим оцем Светим Симеоном, ужива велико поштовање на Атосу.

Са својим посебним статусом, не само према помесним црквама већ и према Васељенској патријаршији под чијим се духовним окриљем налази, али у односу на коју ужива висок степен самосталности, Света Гора, иначе, не прославља догађаје у вези са одређеном православном црквом, већ оне који се односе на њену историју. Како нам је речено у Задужбини, није им познато да је икада обележавана годишњица аутокефалности неке помесне цркве, а када се литургијски славе одређени догађаји они су увек у вези са Атосом, па се тако, на пример, не слави годишњица ослобођења Грчке од Турака, већ годишњица ослобођења Свете Горе.

Што се тиче манастира Хиландар, његове везе са српском црквом и српским народом, успостављене управо у време Светог Саве који је за прве епископе српске цркве рукополагао Хиландарце и монашки живот у Србији устројио по светогорском моделу, трају до данас. Готово сви монаси у царској лаври су „духовна чеда СПЦ”, како нам је речено у Задужбини, а игуман Методије одазвао се сваком позиву да дође на прославу осам векова аутокефалности СПЦ и учествовао на тим слављима у неколико епархија у Србији, али и у Америци и Аустралији.

Нико не спори да је Хиландар српски манастир, као што се друге монашке обитељи називају руским, грчким, бугарским и одржавају блиске везе са тим помесним црквама, али сви заједно су пре свега светогорски манастири са својим посебним устројством јединственим у православном свету.