Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита бориспољског и броварског Господина Антонија на додјели високог одликовања Епископу Јоаникију

Ваше Преосвештенство, драги Владико Јоаникије,

Најискреније Вам се захваљујем на срдачној добродошлици, која није исказана формалним ријечима, већ је саткана од братске љубави. Сасвим недавно нијесам могао ни да претпоставим да ћу имати тај благослов да служим са Вама, али промисао Божији увијек одреди на свој начин. Када сам сазнао за могућност да служим са Вама, сјетио сам се наше Литургије коју смо раније заједно служили. Изгледа да Бог чује наша срца и зато нам пружа могућност да се опет сретнемо, помолимо и принесемо бескрвну жртву и на тај начин посвједочимо Богу, нама самима и људима око нас да, без обзира на критичне појаве у данашњем православном свијету, са Христом испред нас да братска љубав све побјеђује. Искушења нам Бог шаље да бисмо се утврдили у вјери, а не да би нас казнио. Сва искушења нијесу ту као казна Божија, већ милост која нам помаже да утврдимо и покажемо своју вјеру.

Видим православни народ у Украјини, чије храмове отимају, које, на жалост, туку и то све у име Божије. Нова структура расколника покушава да се на врло суров начин легализује, долазе у наше храмове, отимају их и говоре да су дошли у име Христа. Ако у души нема љубави, милосрђа, трпељивости, већ само агресија и мржња, ма шта да кажу, тамо Христа нема. Ма какво име носили, правно или православне цркве и ма колико их признавали, на жалост, наша браћа из других православних цркава, они неће имати благодат Божију нити ће бити канонска црква. Ми ово доживљавамо као просвећење Божије, да покажемо ко смо заиста, да ли смо само по имену хришћани или покушавамо да живимо хришћански. Покушавамо да савладамо јаруге данашњег свијета, ослобађајући своју душу од грјехова и страсти да бисмо постали истински синови Божији.

Драги Владико, када се налазим у Српској православној цркви, а посебно овдје у Црној Гори, осјећам олакшање јер осјећам братску љубав, истинску љубав, саосјећање које се не мјери земаљским аршинима, већ Божијим. Велика је радост да Вам саслужујем, осјећам Вашу молитву, импулсе Вашег срца, освештану традицију која ми је врло блиска јер сам родом из Закарпатја у којој је почетком двадесетог вијека Српска православна црква била веома активна тако да је руски народ, народ тог региона данас православан и захвалан вам је на вашој братској љубави.

Ове године се обиљежава 800 година Српске православне цркве, али и Ваш лични јубилеј који Вам честитам – 60 година живота и 20 година архијерејске службе. Недавно је био дан Вашег небеског заштитника, а јуче Ваша крсна слава. Вјероватно нас тако Господ сабира да бих Вам лично честитао Ваше празнике и празнике Епархије, а не преко телефона.

Драги Владико, нека Вам Господ да снаге да достојно носите архипастирски крст. Ваша ријеч и став, али и став свих архијереја Српске православне цркве данас су веома важни. Ми данас више не говоримо о томе кога ћемо подржати, а кога не. Данас говоримо о чистоти православља. Да ли ћемо развијати православну цркву по оним канонима који чине наше темеље или ћемо је реформисати и живјети по неким другим правилима. Само, хоће ли то тада бити православна црква? У свим тешким временима када су се појављивали јеретици и расколници, па тако и данас, од сваког архијереја, од сваког вјерника и свештеника зависи много. Ако не живимо у духу Јеванђеља и не дозвољавамо да се у нас усели Дух Божији, сва наша логика и ум су немоћни. Нема те људске снаге која може да се супротстави снази овог свијета. Ако Бог постоји у нашем животу и Дух Божији руководи сваким од нас, а посебно свештеницима и архијерејима, онда упркос свим проблемима, несрећама, патњама, искушењима, па чак и прогонима, Црква ће опстати.

Драги Владико, дозволите ми да Вам, у име Митрополита Онуфрија, Епископије Украјинске православне цркве, најискреније честитам Ваш 60. рођендан и 20 година архијерејске службе. Дозволите ми, такође, да са радошћу извршим своју мисију и уручим Вам високу награду Украјинске православне цркве.