Кад јапански црквени хор запева „Господи помилуј”

Ђа­кон Не­над је у то­киј­ској цр­кви слу­жио на срп­ском је­зи­ку (Фо­тографије лич­на ар­хи­ва)     

Пошто је љубазно прихватио молбу да их посети у Токију и служи у њиховој цркви, јапански свештеници нису заборавили да ђакона Ненаду Идризовићу питају колико је висок. Желели су да му обезбеде одговарајућу одежду за богослужење. И то су и учинили.

Средином новембра, ђакон др Ненад Идризовић, свештеник Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и начелник Одељења за чување и приступ фондовима Народне библиотеке Србије, био је на службеном путовању у Токију. Желео је да том приликом посети и Јапанску православну цркву и служи са њима у престоничкој Цркви Васкрсења Христовог. У овом храму, ђакон Ненад саслуживао је на литургији коју је предводио поглавар јапанске цркве митрополит Данило (Нуширо). Богослужење је највећим делом на јапанском, али овог пута у токијском храму чуо се и српски језик.

Храм Васкрсења Христовог налази се на лепом узвишењу у Токију, мешавина је руске и византијске архитектуре, плени лепотом и величином која надмашује београдску Сабору цркву, описује за „Политику” ђакон Ненад Идризовић.

– Литургија је почињала у десет часова и трајала око три и по сата. Свака служба, у овом случају је била архијерејска литургија, иста је где год да се одвија, без обзира на језик, поредак службе је исти и човек увек може да се снађе. Али што се тиче самог појања, то је било невероватно. Хор је био савршен, појали су на јапанском осмогласне мелодије, углавном руске. Замолили су ме да служим на српском, јер су рекли да се не сећају да је неко из наше земље служио у токијској цркви. Додуше, служио је ту 1991. отац Љуба Петровић, али ово су млађи свештеници, митрополит је ту од 2000. године, па се тога не сећају. Када сам произносио јектеније на српском, хор је одмах препознао о чему се ради и одговарали су на црквенословенском „Господи помилуј” – прича отац Ненад Идризовић.

На литургији је било око 200 верника, већином Јапанаца, што је, како су му објаснили токијски свештеници, уобичајен број присутних на богослужењима. Било је ту и неколико људи из наше земље, на раду у иностранству, а после службе свештенику Ненаду прилазили су Јапанци да му захвале што их је посетио.

– Неки од њих су преко Унеска посетили манастир Високе Дечане и мени врло драгу светињу, будући да сам пореклом из села у његовој близини – каже Ненад Идризовић.

Јапанска православна црква, иначе, има статус аутономне и налази се под окриљем Руске православне цркве, будући да су се крајем 19. века Јапанци са православљем и упознали захваљујући једном Русу: светом Николају Касаткину. Он је у ову земљу дошао 1861. а први ученици били су му самураји. Остала је забележена прича о самурају и шинтоистичком свештенику Такуми Савабеу, који је намерио да убије Николаја Касаткина као непријатеља јапанског народа, али га је прво саслушао, а потом и прихватио његово православно учење и постао први јапански православни свештеник.

– Самураји у том периоду више нису могли да постоје као посебна јединица, већ су се водили као паравојне формације и морали су да се уклопе у систем као део војске, полиције, као учитељи у школама... Неки нису могли да се прилагоде томе и зато су у хришћанству видели врсту борбе против власти. Европски народи када су примали хришћанство, поред васкрсења које је суштина наше вере, видели су у њему искупљење, исцељење, покајање, благост, милост Божју. То је оно што је привукло европске народе, а код Јапанаца је потпуно другачије. Они су примили хришћанство зато што су у Христу видели његов чврст карактер који они желе да имају, његову јаку вољу и карактер његових ученика који су били спремни да страдају – објашњава отац Ненад.

Уз то, у доба Николаја Касаткина хришћанство је још било забрањено законом, па је проповедање заиста могло да се плати и главом. Времена су се, међутим, мењала, па је тако пред почетак Другог светског рата Јапанска православна црква призната од стране државе, али је тада донет и пропис који је и данас на снази: да свештеници могу да буду искључиво Јапанци.

– Они поред својих јапанских имена и презимена, имају и крштена имена која су увек словенског порекла. Парохијски ђакон се зове Илија, митрополит је Данило, свештеници Серафим, Гаврило, Павле и тако се и представљају. Има још једна занимљивост. Познато је свима да се Јапанци поздрављају наклоном и да се руковање сматра готово непристојним. Код јапанских православаца није тако. Они се, попут других православаца, и рукују и грле и љубе приликом поздрављања. Присни су, као да одете у било коју православну заједницу, не осећате никакву разлику. Православни се препознају свуда у свету и без обзира на разлике у језицима, блискост се брзо успостави – каже ђакон Ненад.

У Јапану око 10.000 православаца

Број православаца у Јапану опада и данас их има око 10.000. У Токију имају седам парохијских цркава, а ту је, поред Цркве Васкрсења Христовог, и седиште аутономне Јапанске православне цркве, чијег поглавара митрополита Данила свештеник Ненад Идризовић описује као увек насмејаног човека. Он је, попут највећег броја Јапанаца који служе у цркви, био парохијски свештеник, а када је остао удовац рукоположен је за епископа. Упркос покушајима да обнове монаштво, оно у Јапану једноставно није заживело, па манастира готово да и нема, објашњава наш саговорник.