Нема масовне гробнице код Храма Христа Спаса

Фото Ж. Ракочевић     

Прве овогодишње пахуље падају на гомиле раскопане земље у центру Приштине, код Храма Христа Спаса. Промрзли радници ређају бетонске коцке на паркингу испод којег је тражена масовна гробница. Клече и гласно вичу на оне који пролазе преко пешчане подлоге постављене уз натрпано блато и багер који је претходних дана прекопавао двориште Саборног храма у Приштини. Две девојке у високим штиклама пробијају се кроз блато и песак и љуте се што их неко тако укаљане фотографише.

Ово је место на којем су сви узнемирени и љути. На њему су се судариле чудне силе сложених односа Срба и Албанаца и од његове судбине и решења зависиће суживот, повратак и елементарна прихваћеност другог и другачијег. Прва иницијатива за његову градњу кренула је од 40.000 Срба који су живели у овом граду и којима је Храм Светог Николе измољен од турских власти у првој половини 19. века био мали. Тадашњи неприкосновени српски вођа Слободан Милошевић био је против његове изградње, а онда се у Скупштини града Приштине нашао Албанац Хамди Вранићи, који је Српској православној цркви вратио земљу одузету од комунистичких власти, издао дозволу и фактички омогућио изградњу храма.

У наредној деценији, до почетка бомбардовања, храм архитекте Спасоја Крунића зидан је споро и мучно, у складу са несрећом и ратовима бивше земље. Након потписивања мировног споразума на неколико места унутар цркве постављен је експлозив, али, сем мањих оштећења у олтару, објекат није претрпео већу штету. Уништавање око 120 цркава и манастира приморало је Кфор и међународне мисије да и око ове светиње поставе бодљикаву жицу, вреће са песком и стални пункт. Један од британских војника који су овде били на стражи извршио је самоубиство. Одласком Кфора храм постаје стециште бескућника, јавни тоалет, складиште за секундарни отпад, место где полугола певачица Ера Истрефи снима спот и цркву приказује као део пакла. На самој куполи алпинисти исписују погрдне графите, унутар ње се пале гуме и смеће, а Универзитет у Приштини, удружење ветерана ОВК-а, студенти, политичари и јавне личности залажу се за уклањање и промену намене храма. Хашим Тачи га назива „злим делом”.

Бескућник спава испред закатанченог Храма Христа Спаса. Фото Ж. Ракочевић     

Епархија рашко-призренска предузима 2016. године велико чишћење храма, а владика Теодосије с метлом у руци поручује: „Ми ћемо овде увек долазити!” Храм је затворен, црква поставља катанце, а Општина Приштина их скида и поставља нове, своје катанце. Од тада до данас, по дојави анонимног сведока, у дворишту храма и на црквеном земљишту тражи се масовна гробница. Порта храма између универзитетских зграда и библиотеке прекопава се уздуж и попреко. Директор Института за судску медицину Арсим Грџалију изјавио је за Глас Америке да им је речено да су у дворишту ископаване рупе и да су у њих бацане црне кесе и да они поштују сведока, али се види да на том месту „земља није померана последњих сто година”.

Ни овог пута ништа није пронађено, званично је саопштено да се ископавање обуставља. Све ове акције, што свесно, што несвесно, подржале су кампању против храма и подигле јавну свест о томе да га треба уклонити. Нико од Албанаца није стао испред и рекао „оставите ову цркву на миру”.

У дворишту је уметничка инсталација од сателитских антена и реклама. До главног улаза израстао је огромни жбун купине, на њему су црни плодови и доњи веш неког бескућника. Суши се разапет у заветрини, а несрећни човек је замотао неколико ћебади на картонским кутијама, наслонио крпе уместо јастука на катанац који затвара гвоздена врата храма. Он долази ту уместо десетина хиљада Срба и спава испред објекта који се претворио у сведока. Његов велики златни крст је, упркос свему, симбол једног града и позив да се они који су протерани врате.

Снег пада јаче и плато се забелео, црне се само гомиле прекопане земље и претварају се у црне рупе које су прогутале савест и живот једног града.