Реч две о Петеру Хандкеу

Петер Хандке је добио Нобелову награду за књижевност у уторак, 10.децембра 2019.године. У Грачаници је тим поводом одржана Академија у његову част, и на крају академије приказан инсерт из документарног филма ,, Универзум бола" Ранка Ђиновића. И онај осећај када ти читаво тело прожме нека језа и када ти се и коса на глави нарогуши од болних успомена помешаних са страхом. Случајно или не, на исти дан, када је Хандкеу који је тражио Правду за Србију, уручена Нобелова награда за књижевност, двадесет и једну годину пре, Срби из Ораховца и околине су ишли пешице ка селу Драгобиљу у тзв. ,, Маршу мира", да траже логор у којем су по некој дојави били смештени киднаповани Срби у нападу на Ораховац, јула те године. Међу њима 43-оје из ораховачке општине. Тада их нисмо нашли, нит смо их нашли живе 1999., нит 2000.... нити наредних година.

Срби из села Оптеруша и Ретимље од те 1998.у своје село нису крочили, све до трећег дана Васкрса 2006.године, када са групом песника долази Петер Хандке и са неколико Срба из Ораховца, Велике Хоче, Ретимља и Оптеруше у пратњи наоружаних вијника немачког и аустријског контигента КФОР-а улази у обесрбљена села Ретимљеи Оптерушу. Хандке је корачао са женама, мајкама, сестрама из ових села, по згариштима њихових кућа, загледао се у затрпане и коровом обрасле бунаре, запалио свећу на гробу убијеног старине Анђелка Костића. Анђелко је убијен на кућном прагу те 1998. године, сахрањен на брзину на сеоском гробљу у Ретимљу, пред супругом и снајама, рођакама које од уперених пушчаних цеви у њих нису смеле ни стигле да га достојно оплачу. Хандке је запалио свећу на Анђелковом гробу, међу гробовима са порушеним споменицима и крстачама... Хандке је погледом тешио мајке Ретимке којима су синови одведени: Петру, Лазарку, Живку, Момирку, Драгицу... Хандке је изуо ципеле ходајући улицом којом су неколико година пре њега ходале ноге младића и њихових очева одведених у неповрат из Ретимља и Оптеруше: Срећка, Лазара, Тодора, Живка, Сашка, Рајка, Цветка, Димитрија, Миодрагa, Мирољуба, Небојше, Младена, Светислава, Витомира, Векослава, Божидара, Младена, Немање, Новице, Миодрага, Спасоја, Сретена, Спасе. ... Хандке је гледао у групице Шиптара окупљених испред неколико кућа у Ретимљу, из које су неки довикивали дојучерашњим комшијама да ,,у селу немају шта да траже!“.

Хандке је на рушевинама у манастиру Зочиште, пред камерама , дирнут свиме што је видео и чуо, рекао:,, Ово је универзум бола". И тај универзум бола га није више одвојио од Велике Хоче, Зочишта, Ораховца. Постао је један од ретких пријатеља који је у Великој Хочи пронашао не само светиње и људе, већ и зарасле стазе до црквишта, пронашао беле цветове ,, змијиног цвећа" у близини црквишта Св. Архангела Гаврила, тамо где и ја, одрасла у овом метохијском селу две деценије нисам прошла. Осетио је топлину метохијске земље и њене траве, по којој је често, виђали га мештани, ишао бос, и ишчитао живу књигу, овдашње људе окружене ,,кукавицама" из целог света које нигде другде није чуо да кукају у оноликом броју. Хандке је осетио моје село, и препознао његове лепоте, врлине и мане његових становника, и запазио да се у Ораховцу, гробље у црквеној порти све више шири, да аутобус пред црквом више и не може да се окрене, као кад је први пут долазио. И да, ми знамо да чланове породице не водимо код људи које не волимо, а Хандке је код нас доводио и своју ћерку, и своју супругу.

Многи од нас можда никад неће прочитати Хандкеову,, Моравску ноћ" ил ,,Последњи пад“, ал памтиће га као скромног странца у обичном прслуку преко беле кошуље, којег је сам крпио, као човека који је волео да седи на обичном пању у неком сеоском дворишту и крцка орахе, који воли да испија чашу белог вина сорте ризлинг и шардоне... Човека који је заволео и то небо изнад Метохије, онако како га ја волим, како га волимо ми који смо ту рођени, ми којима су корени дубоко под овом земљом и што је наважније, човек којег никада нисмо чули да каже како некога мрзи. Човек који је, поводом двадесетогодишњице од завршетка НАТО бомбардовања наше земље, рекао да воли песму коју пева Тозовац,, иде миле Лајковачком пругом, јер носи поруку у стиху,, немој Миле да остављаш друга, дугачка је Лајковачка пруга“...

И Хандке нас није оставио већ је и своју награду поделио са нама спомињући нас готово у сваком интервјуу.

Зато је Хандкеова награда и наша награда. Па нека нам је са срећом драги моји, драги Хандкеови Срби.