Љубав и завист

Данас смо чули како је Христос, учећи у синагоги једне суботе исцелио жену која је 18 година патила од тешке и страшне болести: била је згрчена и није могла да се исправи (в.: Лк. 13: 10-11). Ова згрчена жена се много мучила и много је патила. Можемо замислити колико се мучила у време кад није било никаквих помагала за инвалиде. Али је поред тога долазила у синагогу како би чула реч Божију.

И Христос ју је исцелио, ставио је руке на њу и она се одмах исправила и почела је да слави Бога (в.: Лк. 13: 13). Схватила је да јој је ово исцељење послао Сам Бог, Творац неба и земље.

У истом тренутку је старешина синагоге почео да негодује због овог догађаја, зато што је наводно Христос исцелио у суботу и почео је да говори о томе да народ треба да долази да се исцељује у било који други дан, само не у суботу. Тако је хтео да покаже колико је важно поштовати закон и да је то важније од чуда исцељења које се управо догодило.

На то му је Господ рекао: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји? А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботњи?“ (Лк. 13: 15-16). И сви они који су то чули и који су Му се пре тога противили – постидеше се. А сав народ се радовао због свих Његових славних дела.

У овој причи бих желео да вам скренем пажњу на два момента која прате наш хришћански живот. Прво је то да дела љубави и милосрђа треба да чинимо увек, свакога дана – и у дан Господњи. Господ од нас не очекује само да држимо пост и да обављамо молитвено правило. Како често се многи од нас кају због тога што нису стигли да прочитају јутарње молитве, питају да ли их треба читати увече, пред Причешће. Наравно, све је то важно. Али је главно да не заборављамо да нам је дан Господњи дат и да бисмо се молили и да бисмо чинили добра дела, да бисмо испољили активно милосрђе.

И кад идемо на Литургију на други крај града – свако од нас може да учини добро дело. Посебно сад, у хладно зимско време. Колико успут видимо људи избачених на улицу, заборављених, болесних, који се смрзавају!... И ако нађемо снаге да било шта учинимо за њих, то ће бити велико у очима Божијим. А то није нимало тешко: можемо да понесемо бар топао чај и да га дамо том човеку, можемо нечим да га почастимо. То може да учини и богат и сиромашан човек. Главно је да буде богат љубављу и вером у Христа, а не само поштовањем правила, молитава и постова. Зато што уз ово поштовање често стичемо такво фарисејско лицемерје да не видимо да човек поред нас пати. Због тога има толико много људи који пате – јер ми, хришћани, другостепено чинимо главним, исто као што су другостепено главним својевремено учинили фарисеји који на крају нису схватили о чему им је Христос говорио. Они нису препознали Месију, разапели су Га, зато што је слово закона у њиховом срцу победило љубав према Истини.

А други моменат на који је важно да обратимо пажњу јесте појава, нажалост, добро позната људима који живе у Цркви. Иза речи овог старешине синагоге и других учитеља закона који су често изражавали незадовољство Христовим поступцима и речима види се обична завист, завист коју су осећали према овом Проповеднику, Сину Божијем. Нажалост ово осећање – завист – је стално с нама и оно нас често покреће кад желимо нешто да учинимо или да спречимо другога да нешто учини. Чим се појави нешто добро, делатно у Цркви, у некој парохији, или чим неки свештеник, или епископ, или мирјанин почне да чини нешто добро. Ради се нешто што заиста одише јеванђељском љубављу – и одмах се појављују људи који то почињу да критикују и осуђују.

Сви ми то одлично знамо, најчешће се не радујемо нечем добром, већ је прво што кажемо – да је могло да се уради боље, да ћемо ми урадити другачије, и да уопште није занимљиво, није важно и није потребно онако како је урађено. Уместо да се обрадујемо и да помогнемо датом човеку или датој парохији, или датој школи да ураде боље, пре свега пуштамо на вољу својој зависти. И зато су такве поделе међу нама, зато долази и до раскола и до црквених потреса. Који је корен свих ових подела ако се добро загледамо? – Људско самољубље и завист и ништа друго.

Апостол Павле нас данас подсећа на то да треба да живимо у јединству духа и савезу мира: „Молим вас, да се владате достојно звања на које сте позвани, са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, старајући се да чувате јединство Духа свезом мира“ (Еф. 4: 1-3).

Јединство духа и савез мира – по томе православни хришћанин треба да се разликује од свих осталих људи. „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом,“ – каже сам Господ (Јн. 13: 35). А ако уместо љубави будемо имали завист и ако да бисмо утолили ово осећање будемо користили најсветије ствари: ако будемо радили, по нашем мишљењу, боље него неко поред нас – само да би се причало о нама, а не о другом свештенику, или парохији, или народу – ништа неће бити добро, зато што то не радимо ради Христа, већ ради задовољавања своје зависти. Тако је поступао овај старешина синагоге. Он се није бринуо за закон, бринуо се за свој ауторитет, за углед своје сабраће, и није му се свидело што постоји неки млади Учитељ, који је осим тога и чудотворац, Који може да исцели болесног човека... За њега су све то биле
ситнице, главно је било то што је поремећен живот на који је навикао и што се није њему узносила хвала.

Нажалост, ова болест нас мучи и смета нам да живимо. Заборављамо да Господ свима бесплатно и без мере даје божанску благодат, и да то није оно због чега треба да се делимо, да једни другима завидимо, већ напротив, то све нас треба да обједињује у јединству духа и савезу мира.

Сваки пут кад пожелимо да некога искритикујемо и да осудимо свог сабрата – православца који се труди да буде прави Христов ученик – сетимо се речи апостола Павла да смо сви „једно тело, један Дух... један је Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих, Који је над свима, кроза све, и у свима нама“ (Еф. 4: 4-6).