Манастир Девич је град који на гори стоји

,,Ако неће светитељи да напусте ове свете просторе , имамо ли ми право на тако нешто?“- запитао се у Девичу владика Теодосије

Одавно на ктиторској слави манастира Девич, усамљеној оази православља у обесрбљеној Дреници, није било више верника но ове 2019.године. Преко десет аутобуса и стотину аутомобила је довело народ из разних делова Србије, Црне Горе, Херцеговине, који је мирно стајао у порти манастира чекајући да неко из препуне цркве изађе како би и они могли да уђу у светињу и поклоне се моштима светитеља Јоаникија Девичког. Упркос хладноћи и магли народ је слушао појање призренских богослова и узношење молитви које су до њих допирале преко озвучења постављеног у дворишту.

Светом архијерејском литургијом је началствова владика рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије уз саслужење свештенослужитеља из неколико епархија Српске православне цркве.

Владика је у беседи рекао да је празник Светог Јоаникија и светост Девича сабрала вернике са разних страна:

- Данашњи празник ове свете обитељи и светост овога места сабрали су нас све овде заједно, не само из околине, јер у околини нема наших сународника, Срба, православаца. Некада су само они живели на овим просторима, али током историје, због многих невоља и прогањани напустили смо ове просторе, осим ове светиње овог манастира и гроба Светог Јоаникија који се овде налази.

Ипак, по речима владике Теодосија манастир Девич је као свећњак којег је Господ поставио да светли и указује на непролазну светлост:

-Светост овог места нас привлачи, јер је је Господ ову светињу поставио као свећњак, као ове свеће које горе испред нас, да нам свима светле и да нам указују на непролазну светлост којом треба да тежимо у овом животу. Управо ова светиња је град који на гори стоји, и кога могу видети не само они који су близу, већ и они који су далеко. Сви хитамо у ову светињу као на извор живе воде да напојимо своју душу, не оним пролазним као што је богаташ из Јеванђеља хтео да утеши своју душу, већ оним непролазним да се богатимо, да се богатимо Богом, а не само земаљским добрима.

Подсећајући окупљене да су непријатељи више пута нападали и рушили девичку светињу, мислећи да су тиме завршили посао, владика је рекао да не могу успети у томе јер они нису ти који дају живот:

   -Они су се преварили јер нису они ти који дају живот, и да нешто траје, већ то долази од Господа. Оно што Господ оће да живи и да траје ће трајати у векове векова. И сам гроб Св. Јоаникија је извор благодати, извор светости и зато са смирењем и са љубављу прилазимо његовом гробу, тражимо утеху и исцељење, тражимо да нам Св. Јоаникије подари оно што не могу да нам подаре људи овога света и овај свет.

Говорећи о жртви и верности игуманије Анастасије и сестара девичке обитељи, владика је рекао да оне треба да нам буду пример, јер уче од Светог Јоаникија :

-Жртва и верност сестара ове свете обитељи биће свима пример. Онима који желе да служе Богу на првом месту, али биће и осуда онима који су окренули главу од светиња, од онога што је од Бога и од наших предака нама дато и отишли су да траже срећу тамо где је не могу наћи, у безводна места тражећи себи и срећу и благодат, а окренувши се од Стефана Дечанског, Петра Коришког, Јоаникија Девичког, од Светих Врача Козме и Дамјана.

Владика је нагласио да је само један пут који нам је Господ оставио:

-Један је пут који нам је Господ оставио, а Св. Сава и наши свети владари и патријарси нам потврдили . И Свети кнез Лазар на Косову је мученички тај завет и пут потврдио заједно са осталим јунацима.Тај пут води ка правом циљу у живот вечни. Може се неко питати како можемо ми ходити тим путем? Стварно би било тешко кад би били сами на том путу, али је Господ рекао ,,не бојте се ја сам са вама у све дане“ и светитељи који не напуштају ове свете просторе. Погледајте Св. Краља Стефана Дечанског и Св. Јоаникија да ли је икад ико могао да њих узме и да крене негде у неке непознате земље? Или да су они икада хтели да напусте ове просторе? Ако неће светитељи да напусте ове свете просторе , имамо ли ми право на тако нешто? На првом месту свештенство, монаштво, али и верни народ, сви смо ми Црква Божја. Ако смо се заветовали Богу на верност, љубав, можемо ли тај завет прекршити? Можемо, али то није добро за нас, то је уједно и смрт за нас, не ова привремена, него она вечна. И зато, окрепљени љубављу Христовом и молитвама наших светитеља да живимо у вери и у нади, то нам је Господ оставио као најјаче оружје. Ако ми верујемо неће нам бити ништа немогуће, јер ми смо хришћани и нисмо као они који немају наду и правда Божја ће стићи - рекао је владика Теодосије, захваливши се свима који долазе у манастир Девич и у друге манастире на Косову и Метохији.

На литургији су освештани и славски колачи које су уз сестринство манастира Девич принели и протојереј ставрофор Илија Арсовић, Владимир Богићевић и Марина Илић из Косовске Митровице као и Радивоје Добрић из Зубиног потока.

За славском трпезом здравицу је подигао архимандрит тврдошки о. Саво Мирић, из светосавске Херцеговине, који је ових дана боравио на Косову и Метохији, пренео благослове владика Димитрија и Атанасија, посетио Призренску богословију и донео помоћ најпотребитијима.

Црква у којој се налази кивот са моштима Светог Јоаникија читавог дана је била испуњена народом, јер је овај велики светитељ надалеко познат као исцелитељ од разних болести душевних и телесних.