Књига ,,Стубови српске просвете у Османском царству“ др Александре Новаков представљена у Косовској Митровици и Грачаници

Две значајне промоције књиге "Стубови српске просвете српске средње школе у Османском царству 1878-1912.", ауторке др Александре Новаков из Новог Сада, одржане су на Косову и Метохији. Прва промоција је одржана у амфитеатру Филозофског факултета у Косовској Митровици у четвртак, 5. децембра где су уз аутора, о књизи говорили: проф. др Владан Виријевић, проф. др Урош Шуваковић, проф. др Јасна Парлић Божовић, а друга сутрадан, 6.децембра, у Дому културе у Грачаници, где су о књизи говорили: мр Живојин Ракочевић, Дејана Оцић уредник књиге, историчари Јован Алексић и Александар Гуџић и ауторка.

Промоцију у Косовској Митровици је иницирао професор Филозофског факултета др Урош Шуваковић, иначе и уредник у Заводу за уџбенике где је књига и објављена. Промоцији, која је трајала дуже него што је уобичајено, присуствовали су професори и студенти. По речима др Александре Новаков промоција је била врло инспиративна не само за оне који су о књизи говорили већ и за публику:

-Студенти су били заинтересовани и постављали су питања, такође је проф. др Митра Рељић имала потребу да из свог угла каже неколико реченица о књизи, да упореди стање српских гимназија у Османском царству и стање у каквом су данас Срби на Косову и Метохији. Имала сам утисак да то није само обично представљање књиге већ више од тога, могло би се рећи да је то био час чувања националног идентитета код Срба, који на основу прошлости даје поуке за будућност. Зато је важно да су студенти са Филозофског факултета присуствовали овом необичном часу.

Промоцији у Грачаници, која је протекла у лепој атмосфери, је, између осталих, присуствовао и архимандрит Михаило, игуман Манастира Светих Архангела код Призрена.

- За мене је представљање ове књиге на Косову и Метохији право задовољство-рекла је ауторка Александра Новаков, у интервјуу за наш портал, после промоције у Грачаници и наставила:

- Веома је важно да се о књизи говори и да грађани сазнају нешто ново о једном времену које је слично данашњем. Књига Стубови српске просвете у Османском царству представља историјат српских средњих школа у Османском царству. Срби су крајем 19. и почетком 20. века имали шест средњих школа. Првo је основана Православна српска богословија у Призрену 1871. године, која за нешто више од годину дана прославља велики јубилеј – 150 година од постанка. Прва српска световна гимназија основана је у Цариграду 1893. и радила је до 1902. године. Затим Гимназија „Дом науке“ у Солуну 1894. која је радила до 1910. године. Четврта школа је основана у Скопљу као Српска мушка гимназија 1894. године, касније је основана и Учитељска школа, затим у Битољу као Српска мушка гимназија 1897. и радила је све до 1912, односно до 1941. у Краљевини Југославији а и касније у неким другим измењеним околностима. Срби су добили гимназију и у Рашкој области, у Пљевљима 1901, и радила је као Српска гимназија све до 1941. године, и данас је активна али у границама једне друге државе, Црне Горе. Куриозитет у Османском царству представља оснивање и рад женских гимназија у Солуну, Скопљу, Битољу и Пљевљима.

Стубови српске просвете су и сведочанство о томе како је српски народ опстао у Старој Србији и Македонији?

Да. Српски народ је опстао у Старој Србији и Македонији. Али, како је опстао? Тако што је уз себе имао озбиљну и дуготрајну континуирану бригу српске државе. Наиме, српска држава је од 1885, тада већ Краљевина Србија, бринула о својим саплеменицима у Старој Србији и Македонији, без обзира на промене влада, чак и промене династије 1903, мислили су стратешки и имали су пред собом циљ од кога нису одступали. Председници влада, министри иностраних дела, министри просвете... бавили су се тим српским средњим школама. Неки од њих су се дописивали не само с директорима и наставницима тих школа већ и с ученицима и њиховим родитељима. Држава Србија је своје најбоље кадрове слала у Стару Србију и Македонију. Могу да поменем само неколико имена а било их је бар педесетак: Станоје Станојевић и Јован Радоњић, потоњи академици, завршили су факултет у Бечу, наставили усавршавање у Петрограду и потом постали професори Српске гимназије у Цариграду; Валеријан Прибићевић, потоњи епископ, Нићифор Перић, потоњи митрополит. Један од најзначајнијих српских књижевника Петар Кочић био је професор Скопске гимназије. Исто тако, и Стеван Димитријевић био је дугогодишњи ректор Призренске богословије али и директор Гимназије у Скопљу. Таквих примера је много... Да не заборавим филозофа др Милоша Перовића који је, нажалост, свој живот окончао за време Првог светског рата. Ти професори били су истакнути интелектуалци свога доба, а зарад националне идеје и уз организовану подршку државе, жртвовали су се и били професори у Османском царству, тамо где често није било безбедно али ни комфорно. Они су били прави прегаоци и национални делатници у правом смислу те речи.

А ученици, какви су они били?

Та деца, многа од њих, завршавала су факултете на Великој школи, усавршавали су се у Русији, Француској, Немачкој... и касније су се враћали у Стару Србију и Македонију. Постављани су на места професора школа које су завршили, нпр. Глигорије Елезовић, Стојан Зафировић... Били су окосница око које се народ окупљао. Били су градитељи једног новог доба, не говорим само о времену до 1912. године већ мислим и на међуратни период.

Да ли је Ваша књига намењена само историчарима, или је занимљива и обичним читаоцима?

Ову књигу, иако је писана као научно дело будући да је део доктората, покушала сам да учиним занимљивом и за обичне читаоце, не само историчаре. Реконструисала сам свакодневни живот ученика, наставника, чиме су се бавили у слободно време, њихов однос према другим народима. Књига је углавном написана на основу необјављене грађе, и до појаве ове књиге осим о Гимназији у Пљевљима, веома се мало знало.

Реците нам како се ситуација из прошлости може применити на садашње прилике на Косову и Метохији и како се оне могу побољшати?

Оно што у мени изазива стрепњу и не оставља ме равнодушном – то је недовољна брига власти у Београду о Србима на Косову и Метохији. Ја знам да Канцеларија за Косово и Метохију ради свој посао колико може, у смислу финансирања плате, пензије, вероватно и на друге начине материјално помаже, али то је само један сегмент. Српски државници се морају угледати на државнике с краја 19. века (Јована Ристића, Николу Пашића, Стојана Новаковића), који су се старали за српско становништво у Османском царству. Неопходно је да држава стратешки размишља и да направи план како да врати српско становништво, не само оно које је живело на територији КиМ него и Србе који немају везе са КиМ а желели би да тамо живе, има таквих, ја то знам. Као што ради Призренска богословија. У Богословији тренутно има 12 професора, само троје је са простора Косова и Метохије, други наставници су из ужег дела Србије. Црква то ради у великом опсегу, али она може то да уради докле се протеже њена јурисдикција а не може да води озбиљну државну политику. Да немамо Рашко-призренску епископију, данас у Метохији не бисмо имали никог и ништа, опет као и у време под Турцима... Црква је преузела улогу предводника српског народа који је овде остао. Стога је неопходно, да се вратим на државу Србију, да добро размисли кога треба да пошаље и како да организује живот Срба.

А да ли је, по Вама, суживот на Косову и Метохији данас могућ?

У неким срединама је суживот могућ. Рецимо, у Призрену, готово сам сигурна да би један тако космополитски град, с таквом традицијом у 19. и 20. веку, уз мање потешкоће разне врсте а уз подршку старих Призренаца, иноплеменика, тако нешто учинио могућим. О томе је писао и професор Милош Ковић, након свог искуства и боравка у Призрену. Моја породица и ја бисмо били међу првима који би се у организованим околностима вратили у Призрен. Треба делати у том правцу, то би за почетак био мали проценат, али, мало по мало, број Срба би се увећавао и они не би постојали тамо на нивоу статистичке грешке, као што је сада. Када то кажем, не говорим непромишљено већ ме историја, учитељица живота, подучава и враћа у прошлост града Скопља. Наиме, размишљам о томе како су Срби живели у Скопљу крајем 19. века. Тада је то био град са мноштвом нација, као и са моћном пропагандом балканских народа. У Скопљу је 1887. отворен Српски краљевски конзулат. Скопље је за Србе био важан царски град, град у коме је крунисан најмоћнији српски владар, где је донет Душанов законик, значи град где су Срби имали историјско упориште. Владимир Карић, најзачајнији српски конзул у Скопљу, 1890. године, није могао да сакупи ни двадесет потписника Срба, што би потписали молбу за оснивање књижаре која би у Скопљу продавала српске књиге. Наравно да је у Скопљу било више од двадесет Срба, много више, али је уплив страних пропаганди и грчке цркве био веома моћан. Срби су страховали тада и од турских власти. После велике дипломатске игре, а захваљујући Стојану Новаковићу, који је био српски посланик у Цариграду, Срби су добили дозволу да отворе основну школу 1893. године, а нешто касније основана је и Српска гимназија. Мало по мало, досељавали су се трговци, кројачи, адвокати, лекари, кафеџије, фризерке... Српска школа се развијала, Срби су добили Србина за митрополита Фирмилијана, након смрти митрополита Методија. За 20 година у Скопљу је извршен преокрет и непосредно пре ослобођења од Турака, Петар Илић, професор и чувени композитор и музичар је говорио: „Ми сада овде живимо као да смо у Србији“. Године 1912. у Скопљу је српску војску дочекало више основних школа, једна српска гимназија, једна учитељска школа мушка, Женска гимназија, Женска учитељска школа, многа друштва, удружења, попут Гимнастичког друштва „Душан Силни“ чији је вођа био Рајко Караклајић, друштва трезвености „Шар“, Младост, имали су реномиран часопис „Вардар“, била сам у прилици да прегледам све те бројеве, то је један озбиљан часопис који је излазио често и на високом нивоу. Такође, „Глас народа“, „Законитост“, један социјалистички часопис, излазила је „Српска школа“ (1911). Срби су у Скопљу имали и штампарију. Све ово је резултат истрајне и добро промишљене политике српских државника. Знам да су околности другачије али увек је било тешко. Мора се пронаћи прави пут... Апелујем на цео српски народ, или бар на оне који се тако осећају, да дају свој допринос и, ако ништа друго, да обилазе своје светиње и срећу се са својим народом.

Ви сте често у Призрену, са породицом или пријатељима обилазите светиње. Какав је осећај, бити у граду где сте рођени и живели, где су живели Ваши родитељи, пријатељи?

У Призрену се увек осећам посебно, помешана осећања среће и туге. Овде је гроб мога оца. Породичне куће, нажалост, више нема, на том месту је никла туђа кућа, без питања, која сада пркоси мојим успоменама. Нема мојих комшија, пријатеља, родбине. Од Баждаране до Папачаршије ником нисам пожелела добар дан. Но, ту су остале моје цркве, манастир Свети Архангели, који живи, који је мој други дом, као и Богословија...

Кажете ваше цркве? Колико је живих цркава, живих светиња у Призрену и околини данас, а које сте Ви унели у недавно објављеном водичу Српске светиње Шар планине Призрена и околине?

У Призрену и околини данас постоји 55 живих цркава, грађене су од 13. до 21. века, и све су поменуте у водичу Српске светиње Шар планине Призрена и околине, објављеном на српском и енглеском језику у издању Матице српске. Свака црква у Водичу има своју фотографију и кратак историјат. Подаци о црквама говоре о вековном живљењу Срба на том простору и о њиховим духовним потребама. Драге су ми оне из 13. века, као и Богородица Љевишка која је под заштитом Унеска, и 17 других цркава, које су категорисане као културно добро од изузетног значаја Републике Србије, али ми је можда и најдража она која је подигнута у 21. веку. То је црква на Брезовици, посвећена Св. Стефану, која говори да наш народ опстаје упркос злу, упркос свему... Неке од тих цркава су страдале у Мартовском погрому 2004. године, али су, хвала Богу, обновљене, и у њима има живота, има литургије. У некима од њих, попут цркава Свети Врачи, Свети Спас или Свете Недеље, литурија се одржава само једном годишње, о празнику патрона. Мада су оне живе и на други начин, бројни ходочасници их посећују током целе године. Додала бих још да сам срећна и захвална Божјој промисли што је Призрен добио младог пароха Јована Радића који живи у центру Призрена, поред цркве Св. Ђорђа, наше саборне цркве. Уверена сам да ће он на најбољи начин окупљати Србе не само оне у Призрену него и оне који долазе, а често долазе, и да ће бринути о нашим светињама.

У Призрену је још једно место које сведочи о опстанку и животу Срба кроз векове. То је Српско православне гробље. Били сте и на гробљу где је сваки споменик један лист књиге која се чита.

На призренском православном гробљу су сахрањене значајне личности и заиста сте у праву када кажете да је сваки споменик један лист књиге који се чита. Ја сваки пут кад долазим у Призрен одем на гробље, не само зато што су тамо сахрањени мој отац, баба и деда, него зато што је вечно почивалиште рашко-призренског епископа Владимира, јединог нашег епископа који је тражио да буде сахрањен на православном гробљу у Призрену. Био је епископ у тешким и немирним временима од 1945. године. Сахрањен је ту сенатор и књижевник Петар Костић, својеврсни национални делатник и многе друге важне личности. Гробље тренутно није запуштено, али моја порука Призренцима, чији најмилији пребивају на овом гробљу, јесте да они, потомци, морају да брину о својим гробним местима. Захвална сам албанским властима који на неки начин и брину о гробљу, макар покосе траву. На гробљу има срушених споменика, нешто од старости, али нешто је остало и као чин вандализма, сећате се када су албански екстремисти рушили наше споменике? Важно је посећивати та спомен места и не заборвити то српско гробље, и сматрам да је неопходно направити списак ко је на том гробљу сахрањен, то је уобичајна пракса по свим гробљима широм света. То би требало да нам је императив, јер то гробље говори о нашем постојању и живљењу на том простору.

На гробљу је и гроб новопрестављеног Призренца Милоша Некића?Колико је тај човек био значајан за ово време и Призрен?

Ми смо данас посетили гроб Милоша Некића, који је преминуо у Призрену и ту на Православном гробљу је и сахрањен. Упалили смо свећу, помолили се, запевали пригодне црквене песме и због тога се осећамо добро. То је био једини Призренац који је много тога претрпео од 1999. и упокојио се пре 40 дана. Њега треба да славимо, јер не само што је био образован, и професор у школи, већ што смо увек имали неког у Призрену и 1999. и 2004. а то је био Милош Некић.

Посећивали сте га и док је био жив?

Јесам. Последњи пут пре две године. Исписао је две стране папира, и тако ми оставио у аманет, шта све у Призрену треба да се уради и шта се не сме заборавити. Између осталог, рекао ми је да Призренци морају да у Призрен из Тиране пренесу гробне остатке епископа рашко-призренског Серафима Јовановића. Све његове речи су ми се урезале у памћење... Даће Бог да једног дана све његове предлоге спроведемо у дело а да његов и наш Призрен буде оно што је и увек био, царски град.