Мошти афричког мученика чувају се у Србији

Хор „Свети свештеномученик Флавијан Картагински” (Фо­то­гра­фи­је из књи­ге „Ака­тист и жи­ти­је Све­тог све­ште­но­му­че­ни­ка Фла­ви­ја­на Кар­та­гин­ског”)     

Древни град Картагину знамо пре свега по њеном војном команданту Ханибалу Барки који је стигао „пред врата” Рима и стекао ратну славу по којој га памти историја. Мање је познато да је Картагина, неколико векова касније, била поприште још једне „битке” с Римљанима. Тај бој против сурове и репресивне власти водили су Христови војници, картагински мученици. За хришћанску веру у трећем веку пострадали су тако ученици раније погубљеног Светог Кипријана, Свети свештеномученик Флавијан и с њим још седморица хришћана, а готово сви, претпоставља се, били су у свештеном чину.

Ки­вот с мо­шти­ма Све­тог Фла­ви­ја­на у Леш­ју     

Светитељ из северне Африке, свештеномученик Флавијан Картагински, нашао је свој пут и до Србије. У марту ће се навршити пет година откако се у манастиру Лешју код Параћина, посвећеном Покрову Пресвете Богородице, чувају његове мошти. То је био главни покретач да манастир објави књигу посвећену овом светитељу и картагинским мученицима, али да ширу јавност упозна и с раним хришћанством у северној Африци. „Акатист и житије Светог свештеномученика Флавијана Картагинског” с два диска на којима су снимљени акатист светитељу и његово житије, ова књига је у уводу описана као писани и мелодијски водич кроз хришћанство северне Африке. Издање је осмислио и уредио протосинђел Јован (Миленковић), духовник манастира Лешја, који је саставио и акатист, а житије је приредила антрополог кустос Мила Радовановић, која је написала и пропратне текстове о историји простора северне Африке, прожимању култура на овим просторима и животу хришћана првих векова.

Све­ти Фла­ви­јан     

Страдање осам ученика Светог Кипријана догодило се у време сурових прогона цара Валеријана. Непосредан узрок биле су побуне које су избиле у Картагини, када је бес искаљен на хришћанима који нису хтели да се клањају римским боговима и које су Римљани и раније прогањали страхујући да би њихова затворена заједница, која се окренула од слављења паганских богова, могла да се окрене и против царске власти. Септембра или октобра 258. године ухапшен је велики број хришћана у Картагини, међу њима и Флавијан, Лукијан, Монтан, Јулијан, Викторик, Рен, Примол и Донацијан. Они су заједно тамновали, трпели и делили мучења, глад и жеђ. Њихово житије и страдање описано је у спису који постоји у много преписа, а за потребе књиге одабран је онај који се сматра најприближнији аутентичном. Први део житија написали су сами мученици, описујући своје тамничке дане, док је други део дело непознатог хришћанина, претпоставља се Флавијановог пријатеља, где се описује смрт петорице заточених.

Сребрна кашика са Христовим монограмом, Картагина 5. век, Британски музеј у Лондону     

За Светог Флавијана наводи се да је био народу најдражи од мученика, „велики у врлини”, у служби картагинског ђакона био је вешт говорник, будући да је изучавао реторику и пре примања хришћанства поучавао пагане. Са сабраћом је у тамници провео неколико месеци и био је последњи погубљен. У затвору су убрзо умрли Донацијан и Примол. Како се наводи у житију, Рен, Викторик, Монтан и Флавијан у тамници су имали визије које су им потврђивале оно што су записали да „што су искушења била већа, то је силнији био Онај који их побеђиваше у нама”. Древни спис сведочи и о љубави и јединству првих хришћана мученика који су делили тамницу и страдање. Монтан, „снажан телом и умом”, на губилишту је тражио да се поред његовог гроба сачува место за Флавијана, који је погубљен три дана касније. Непознати хришћанин пише да су у самртном часу стајали близу Флавијана, „потпуно уједињени у духу”, држећи се за руке. Флавијан је по овом сведочанству био испраћен у смрт „као војсковођа”, окружен многим свештеницима. Браћи је пред смрт упутио јеванђељске речи: „Нека буде мир међу вама, ако хоћете да видите мир у Цркви и да очувате јединство љубави.”

Водећа црква северне Африке

Други део књиге доноси приказ живота хришћана на северу Африке.

Како се наводи, већ крајем првог века појављује се хришћанство у Картагини. Хришћани су се у прво време састајали на гробљима, ван римских градских зидина и све до средине четвртог века окупљали су се у својим кућама. Под сталним надзором римских власти, служили су Господу у ризичним околностима, састајали се у сумрак и користили ретке прилике да јавно проповедају своју веру. Неретко су терани да присуствују паганским церемонијама, епископи су слати у прогонство, а хришћанска окупљања забрањивана. Ипак, утицај Картагинске цркве растао је и она је постала водећа црква северне Африке, а многи црквени сабори одржавани су управо у Картагини.

Почетком трећег века, универзални језик хришћана у проконзуларној Африци био је латински, а Картагина постаје центар хришћанске литературе на овом језику. Заслуга за то делом припада и Светом Кипријану Картагинском, за којег се наводи да је био духовни вођа хришћана тог времена, рођен од незнабожних родитеља високог рода. Свети Кипријан био је први епископ који је допринео хришћанској писаној традицији у Африци а, како се објашњава у књизи, захваљујући својој срчаности и трезвеном маниру пастира, овај најчитанији хришћански аутор средњег века прозван је Цицероном раног хришћанства.