У Бијелом Пољу прослављен празник Светог Саве и осам вјекова од оснивања епархије Будимљанске

Академију је благословио, Владика Јоаникије, који је, честитајући празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, казао да се овом свечаношћу обиљежава и велики јубилеј - осам вјекова од оснивања епархије Будимљанске.

„Ове године навршава се осам вјекова од када је Свети Сава основао, поред већ постојећих, нове епископије у српским земљама. Међу њима Будимљанску, Зетску и Хумску, које од тада па до данас дјелују на подручју Црне Горе. Истовремено, прослављамо осам вјекова од крунисања по православном обреду Светог краља Стефана Првовјенчаног, кога је Свети Сава крунисао у манастиру Жича“, казао је Владика.

Епископ Јоаникије казао је да је наш народ, прије осам вјекова, са пуним достојанством ушао у заједницу просвећених православних народа и угледних држава тадашњег цивилизованог свијета.

„Када се осврнемо уназад на протекле вјекове дивимо се стваралачкој енергији којом нас је осјенио Свети Сава, а која је подигла светитеље, мудраце, велике људе од знања и пера, витезове Христовог крста и родољубља од Косова до Мојковца и Кајмакчалана, од Јасеновца до мученичких Кошара. Кроз сва бурна времена наше историје, његовали смо духовне и културне вриједности које нам је завјештао Свети Сава, тако смо утврђивали своје јединство засновано на Јеванђељу Божијем и изграђивали свој препознатљиви српски идентитет“, бесједио је Преосвећени владика Јоаникије.

Он је истакао да и да данас, вјерници окупљени око светиња и светитеља, слиједе заповјести Светог Саве.

„Да се чувајући чистоту и љепоту свете православне вјере удостојимо вишњег звања вјерних синова и кћери Оца нашег небескога, коме нека је слава и сада и у све вјекове. Само тако ћемо и бити прави Светосавци. Срећан празник и Бог вас благословио“, закључио је владика Јоаникије.

Владика је поздравио све госте свечане академије, посебно г.-дина Милету Радојевића, изасланика државе Србије, Драгослава Шћекића, предсједника Општине Беране, Мила Ломпара професора београдског Универзитета.

Светосавску бесједу одржао је проф. др Мило Ломпар, који је казао да је тешко рећи у мало времена све оно што би било битно за живот Светог Саве и за онај симбол који је он постао у дугом историјском и културном трајању нашег народа.

„У исто вријеме то је и познато. Сви смо ми последњих година гледали нешто од оног неупоредивог сјаја који обиљежава тај живот. Па, ипак, ако бисмо жељели да повучемо неку црту, пронашли бисмо неке тачке у којима се та биографија и живот додирује са општом духовном, културном, историјском судбином нашег народа. Свети Сава је отишао у монахе вођен једном дубљом, личном мотивацијом, осјећајући унутрашњу потребу за духовним подвигом, али оним што је он постао он је обиљежио кретање српског народа ка духовном пољу унутар ког се креће најтежом стазом према горе и унутар ког се на земљи свједочи оно што се горе види. Свети Сава је основао Хиландар, зар то није наша садашњост, зар то није оно мјесто на којем се сабира свако духовно искуство нашег народа, његова мудрост, памћење и патња, и зар то није оно што у нашим срцима куца, иако је на даљини?“, бесједио је Ломпар.

Он је казао да је Свети Сава мирио завађену браћу.

„Зар то није оно што имамо у својим животима, како у прошлости, тако и у садашњости? Он је кретао да помири оно што је изгледало непомирљиво и то непомирљиво, ма колико братско, појављивало се у његовом хоризонту као измирено и упућено ка вјечном. Свети Сава није устукнуо пред злом, знамо како је благим ријечима убјеђивао и како је на крају савладао Стреза који се појављује у приповиједању Доментијановом и Теодосијевом као симбол зла, које дјелује несавладиво, а ипак је поклекао“, казао је Ломпар у својој бесједи.

У исто вријеме, како је казао Ломпар, Свети Сава је донио аутокефалност Српској архиепископији.

„Он је тај који је, крећући на дуги пут самосталности наше Цркве и нашег народа довео, прелазећи преко Солуна, највеће умјетнике тадашњег свијета да осликају најбоље слике византијског сликарства, какве се појављују у Милешеви и Студеници. Христово распеће у Студеници и плава позадина на којој се осликава вјечни лик људске патње, страсти и васкрења, носи дубоки духовни печат Савине личности“.

Ломпар је навео да је Свети Сава обиљежио наше искуство у дугим годинама ропства.

„Вршачки владика Теодор поткрај 16. вијека дигао је устанак у Банату и устаници су носили Савин лик. У исто вријеме био је устанак у Херцеговини, који је трајао под знамењем тога лика. Тај лик, који је потом на Врачару доживио своје друго васкрснуће, појављивао се пред очима нашег народа у дугим годинама ропства Османске империје и Хабсбуршке монархије, као позив на слободу и као позив на подвиг. Па и онда када би наши непријатељи хтјели да избјегну да кажу да смо ми ти на које они циљају, они би говорили да је то светосавска традиција и идеологија. Он је био симбол и мета онолико колико смо и ми сада симбол и мета, и некад и сад. Али, он је, у исто вријеме, успио да нас покрене у Карађорђевим и Светог Петра Цетињског покретима, он је тај чије је духовно и монашко, мистичко искуство, проговорило на најтајанственији начин у Његошевим бесмртним стиховима „Луче микрокозма“ и спојило нашу највећу личност новога са највећом личношћу укупног постојања и вијека. То је моменат у којем се Савино искуство потврдило не само као искуство свијета, већ као и искуство светости, не само као искуство овоземаљског хлеба, већ као и искуство небескога смисла. Као што је косовска традиција забиљежила да наша земаљска побједа, коју оличава Свети Сава и Кнез Лазар, мора имати небески смисао, тако је Милошев и Карађорђев подвиг одјекнуо Његошевим бесмртинм стиховима „Горског вијенца“, обиљежавајући како у светосавској традицији постоји унутрашња, духовна сконцентрисаност човјека на себе и спољашња спремност да се у свијету оно што је духовно потврди као животно“, рекао је Ломпар.

И у 20. вијеку када је, како је рекао Ломпар, народ био изложен страшним геноцидним чиновима, светосавска пјесма и светосавко увјерење је претрајало.

„Па и данас, када се суочавамо са изазовима који су страшни и када нам се чини да ћемо поклекнути, довољно је да погледамо на овом милешевском портрету његовом ову једну обрву, за коју се можда само мени чини да је подигнута, која нам каже – „Па зар ћете сада одустати. Када сам ја могао проћи кроз воду и ватру, кроз оно кроз шта се не пролази, зар ви данас не можете мање од тога?“ Отуда на овом мјесту, које краси највећа српска књига Мирослављево јеванђеље, врло добро знамо да ми који остајемо под овом подигнутом обрвом Светог Саве остајемо вјерни унутрашњој духовној суштини једног дугог, мучног, трагичног и славног кретања и одговарамо: „Бићемо достојни“, поручио је проф. др Мило Ломпар.

У програму Светосавске академије учествовали су: Даница Црногорчевић, народни гуслар Бошко Вујачић, Црквени хор ,,Свети Никола'' и КУД “Текстилац”.