Амерички удар из Цариграда

Онога тренутка када је васељенски патријарх нарушавајући све норме и канонске одредбе православне вјере одлучио да украјинским расколницима поклони Томос о самосталности постало је очигледно да је геополитички пројекат усмјерен на разбијање јединства Православне цркве био већ одавно осмишљен и креиран у режији САД.

Иако су многи аналитичари и експерти тврдили да је у питању само још једна у низу политичких одлука Константинопоља, која би задовољила властне амбиције Вартоломеја, данас је и више него јасно да је васељенски патријарх само обична фигура којом активно управља Вашингтон с циљем остварења својих намјера.

Да САД не крију своје отворено мијешање у црквени живот Православне цркве и да то уплитање у унутрашња црквена питања нема никакве везе са заштитом људских права или демократијом, већ да има за циљ постизање конкретних, прагматичних политичких резултата, свједочи и новонастала ситуација не само у Црној Гори због усвајања скандалозног Закона о слободи вјероисповијести, него и црквена ситуација у Сјеверној Македонији.

Током државне посјете Сјеверној Македонији 4. октобра 2019. године, државни секретар САД Мајк Помпео посјетио је Охрид, гдје се састао са “поглаваром” неканонске Македонске православне цркве “архиепископом” Охрида и Македоније Стефаном Вељановским. Помпео је том приликом посјетио цркву Богородице Перивлепте, саграђене 1295. године која је недавно обновљена средствима УСАИД-а (Агенција САД за међународни развој). Посјета државног секретара САД била је у медијима окарактерисана као “подршка црквеним и културним вриједностима ове земље и постизању напретка по питању аутокефалности Македонске православне цркве”.

Да је посјета и сусрет државног секретара САД са непризнатим и самопроглашеним званичницима македонске цркве саставни дио пројекта усмјереног против јединства Православне цркве, постало је јасно послије званичног пријема који је васељенски патријарх Вартоломеј организовао за државни врх Македоније на челу са бившим премијером Зораном Заевим у Инстанбулу почетком ове године на којем је изражена спремност да се црквено питање о овој земљи стави на дневни ред.

У свјетлу америчких политичких амбиција које имају искључиво један циљ - да ослабе позиције Српске и Руске православне цркве у својим канонским територијама - намјере патријарха Вартоломеја да додијели аутокефалност расколничкој црквеној структури у Македонији по узору на Украјину, свједоче о томе да Константинопољ спроводи не политику заштите интереса канонских помјесних православних цркава, него политику агресивних америчких амбиција.

Евентуално признање црногорских и македонских расколника зависиће од позиције коју ће Српска православна црква у својој спољној политици заузети у односу према одлукама васељенске патријаршије. Будући да васељенска патријаршија претендује на право да додјељује аутокефалност готово свим црквеним структурама, без обзира на то чијој надлежности припадале, не може се искључити могућност да прије или касније Вартоломеј може признати и македонске и црногорске расколнике, без обзира на то да ли ће Српска православна црква остати досљедна својим досадашњим одлукама које су апсолутно исправне и у канонском и црквено-правном погледу. Да је такав сценарио апсолутно могућ свједочи чињеница да је патријарх Вартоломеј у прошлости много пута жестоко осуђивао расколнике у Украјини, да би само неколико година касније под притиском Америке у свјетлу грађанскога рата у овој православној земљи, изазваног управо дјеловањем Вашингтона одлучио да им поклони самосталност. “Шуровање” са расколницима у Македонији и Црној Гори од стране Вартоломеја има само један циљ, а то је да изврши допунски притисак на СПЦ да промијени своју одлуку по питању неканонске црквене структуре у Украјини и изврши њено евентуално признање.

Патријарх Вартоломеј који се позиционирао као духовни вођа православног свијета и који наводно дјелује у интересу свих помјесних православних цркава, није учинио ништа да помогне Српској цркви у ситуацији у којој се она нашла у вези са усвајањем дискриминаторског закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори, иако је имао такве могућности. Исто тако званичан пријем државног врха Македоније и срамне изјаве “о спремности за поновним успостављањем регуларности цркве у Македонији” још више су отежале ионако тешку позицију СПЦ у овој земљи.

На крају, мора се нагласити да је дјеловање Цариграда по појединим питањима усмјерено на утврђивање властитих интереса, али то нису само питања спора о надлежностима и неканонском дјеловању патријарха Вартоломеја, то је планирана стратегија САД усмјерена на разбијање Српске и Руске православне цркве које су међу својим народом окоснице очувања националног идентитета и територијалног суверенитета својих држава.