Монаштво у Украјини чува јединство са својом мајком – Руском Православном Црквом

У данима рада пленума Међусаборног присуства у главни град долазе игумани и игуманије манастира из различитих земаља како би саборно размотрили документа која припремају профилске комисије присуства. По милости Божијој, ни политичке несугласице између држава, на чијим територијама се налази наша Црква, ни ужарене страсти у медијима нису омели децу Украјинске Православне Цркве да учествују на форуму од таквог значаја за православце. Користећи прилику замолили смо игуманију Серафиму (Шевчик), настојатељицу женског манастира Светог Архангела Михаила у Одеси, која је допутовала на пленум, председницу Синодалног одељења „Црква и култура“ Украјинске Православне Цркве да одговори на питања портала „Манастирски весник“. И наравно, почели смо од главног.

Мати, знамо како је данас тежак живот православаца у Украјини, али бисмо желели од Вас да чујемо како живите. Да ли је тешко бити монах у манастирима Цркве Московске патријаршије?

Ми живимо мирно, благодарећи Господу на Његовој великој милости, зато што свако од нас, монаха Украјинске Православне Цркве одлично зна да је наш темељ непоколебљив. Цркву је створио Сам Господ. Он је њен Глава и нико други! Није цариградски патријарх, као што је рекао један од фанариота – ова изјава се може наћи на интернету. Дакле, ми тачно знамо ко је наш истински Глава и зато нам ништа не прети.

Али у манастирима осим монаха има и парохијана манастирских храмова, а и монаси имају родбину чије се мишљење о догађајима који се дешавају у Украјини понекад не подудара с њиховим, већ је напротив, дијаметрално супротно...

Треба обратити пажњу на околност на то да ниједан манастир Украјинске Православне Цркве не само да није прешао у нову структуру – ПЦУ, већ нисмо чули ни да су било који монах или монахиња изразили такву жељу. Док је у парохијама западне Украјине било случајева кад је известан део парохијана изражавао такву тежњу у манастирима се ништа слично није десило. Између осталог, ни у манастирима западне Украјине. И у Волињу, и Ровну и у крају око Лавова, а то су вероватно најпроблематичније области, монаси и монахиње једнодушно подржавају Његову Светост Патријарха московског и целе Русије Кирила и моле се за свог поглавара. То говори о томе да је монаштво у Украјини чврсто решено да чува јединство са својом мајком – Руском Православном Црквом.

Следеће питање вероватно брине све људе чији се ближњи налазе с различитих страна у сукобу, чији су се политички односи заоштрили. Реците нам како и за кога се молите?

Као што доликује православцима свакодневно се на богослужењима молимо за власт и војску наше Богом чуване земље Украјине. И наравно, посебно помињемо Његову Светост патријарха Кирила, великог господина и оца нашег. То је директна обавеза свих чланова Цркве – да помињемо свог поглавара. Ја стално помињем Свјатејшег патријарха Кирила и за време службе и приликом читања келејног правила. Мој лични однос према њему је однос пун љубави, страхопоштовања и уважавања. Такође помињем многе друге јерархе Руске Православне Цркве које лично познајем, које сам срела на животном путу и који су молили за свете молитве и то чиним с радошћу у срцу. Помињем многе своје познанике који живе у Руској Федерацији. То су људи који су ми блиски, добри људи које поштујем. Помињем их полазећи од тога да смо сви ми пре свега хришћани. Сестре помињу родбину, ближу и даљњу, која живи у Русији, то су им рођени људи за које се, наравно, моле. Обавезно се молимо за мир у целом свету, а посебно у Украјини, као што нам је заповедио Његова Светост патријарх. У току сваког богослужења кад се узноси молитва за мир у Украјини сви који се моле клече. Чак и на велике празнике кад се молитве на коленима укидају видим да се парохијани моле клечећи. То чине надајући се да ће Господ видети њихову усрдност, услишити њихове молбе и помоћи. Људи желе мир и веома пате зато што га нема. Они то доживљавају као личну несрећу.

Мати, XXVIII Међународна Божићна предавања која су одржана крајем јануара ове године посвећена су 75. годишњици Победе совјетског народа у Другом светском рату. Да ли Дан победе остаје празник за вернике у Украјини?

Седамдесетпетогодишњица Победе у Другом светском рату је за све нас велики празник, празник који изазива сузе у очима. И кад се у Украјини поставља питање да ли га данас треба славити, ни ја, ни наше сестре, као ниједан други становник Одесе којег познајем, немамо другачије мишљење – обавезно треба! Одеса је много настрадала у ратним годинама. Варварски су уништени јединствени споменици архитектуре, убијено је неколико стотина хиљада људи, од тога неколико десетина хиљада Јевреја. Фашисти су их мучили, а затим су их живе спалили, затворили су их у старе бараке и затим полили бензином. У Одеси постоји музеј Холокоауста који је основала јеврејска заједница. Недавно сам у њему срела сужња из гета који сад има 92 године. Он је жив, здрав и крепак и било ми је веома драго да поразговарам са живим сведоком тих страшних догађаја, пожелела сам му здравље и дуг живот, руковали смо се... Овај човек је један од очевидаца ђавоље окрутности фашизма и може да исприча нешто о страхотама које су чинили хитлеровски освајачи обузети идеологијом мржње према човеку. Било је врло поучно срести се с њим као са живим оваплоћењем историје.

Одеса је вишенационални град. У Одеској области живе припадници 132 националности и сви ми мирно живимо једни поред других. Мир је за становнике Одесе врло битан појам и зато је за нас толико важно да не заборавимо Други светски рат и Победу!

Важно је још и зато што какве год да су наше несугласице бранећи православље и веру отаца треба да ујединимо напоре. Уколико се то не дешава, последице бивају трагичне...

Да, у праву сте. Узгред речено, у годинама Другог светског рата у Украјини су се продубили расколи и црквени немири, зато што их је окупациона Хитлерова власт на сваки начин подржавала. Основана је такозвана Аутокефална Црква на челу с Поликарпом Сикорским који не само да се одвојио од Московске патријаршије, већ је позвао на непријатељство са свим што је било повезано с Руском Православном Црквом распирујући распре међу хришћанима. Отприлике у то време је основана Аутономна Украјинска Православна Црква која је била у јединству с Московском патријаршијом, али ју је Хитлерова власт прогањала. Архијереји и свештенослужитељи су хапшени. Гестапо је ухапсио митрополита Алексија (Громадског) поглавара Аутономне Украјинске Православне Цркве и 1944. године су га убили следбеници Бандере. Наоружане формације Украјинске устаничке војске које су се тада бориле против совјетске армије и, како данас тврде њихови следбеници, против немачко-фашистичких освајача, окрутно су се обрачунали с члановима Аутономне Православне Цркве који су подржавали Московску патријаршију. Убили су преко четрдесет свештеника, духовна лица су подвргнута мучењима и тлачењу. Неке од њих су живе утопили у бунарима, друге су стрељали. Бандеровци су киднаповали епископа Мануила (Тарнавског) и обесили у шуми само због тога што је био у канонском јединству с Московском патријаршијом. Мало је људи који то знају, али је то горка страница у историји Украјине.

Пленум Међусаборног присуства окупља представнике епископата, клира, монаха и мирјана Руске Православне Цркве ради разматрања докумената које припремају профилске комисије. Зашто је, по Вашем мишљењу, толико важно да се данас приликом израде ових текстова има у виду ситуација у Украјини? Зар потреба за очувањем црквеног јединства није очигледна свима нама?

Јединство Цркве је испуњење молитве Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа Свом Небеском Оцу пред страдања и крсну смрт, кад је говорио у молитви: Оче, нека сви буду једно као што си Ти, Оче, у Мени, и Ја у Теби, тако и они нека буду једно у Нама (Јн. 17: 21).

Јединство Цркве је заповест коју нам је Бог дао. Сам Господ нас благосиља да чувамо ово јединство, а онај ко га подрива, ко позива на екстремизам, предузимајући радње усмерене не распиривање непријатељства међу хришћанима иде против воље Бога, против Христа и Његових заповести о љубави и јединству. Изузетно је важно оно што се дешава сад за време Међусаборног присуства. На пленуму се разматра текст документа који одражава насушне проблеме у данашњем црквеном животу. Благодарим Бога за то што се налазим међу онима који су се данас окупили под сводовима сале за Црквене саборе у Храму Христа Спаситеља. То су познати богослови, угледни стручњаци за различите црквене проблеме, људи који имају огромно искуство и дубока и разноврсна знања – права елита Цркве. Оваква сарадња обогаћује црквеног човека и шири његове духовне видике. Захвална сам свештеноначалију на томе што деца Украјинске Православне Цркве имају прилику да се налазе у овој породици, да учествују у доношењу судбоносних одлука које по мом мишљењу утичу и на живот Васељенске Цркве. На овом пленуму смо говорили о последицама раскола и јереси, о расколу у Украјини, о ставу помесних Цркава од којих неке, нажалост, да би удовољиле интересима светске елите светогрдно газе хришћанске принципе братског општења и јединства у Христу.

Желим да кажем и нешто о томе да у данима рада пленума Међусаборног присуства имамо срећну прилику да ближе разговарамо са Свјатејшим патријархом. За мене лично је изузетно драгоцено да посматрам како поглавар ради, да слушам његове говоре, да пратим како комуницира са слушаоцима, како тактично изражава своје примедбе и коментарише питања која се разматрају. То је човек који поседује изузетно велику мудрост, енциклопедијска знања и драгоцено духовно искуство. Општење с поглаваром духовно богати и радује човека. Ми волимо свог патријарха молимо се за њега и саосећамо с њим. Његов крст је веома тежак! У време кад се дешавају тектонска померања опасна по православље у целом свету Његова Светост патријарх Кирил се храбро бори за Божију истину супротстављајући се јереси фанариотског папизма и недопустивом мешању Цариграда у живот помесних Цркава. Он чврсто брани основе православне вере и ми смо позвани да му у томе помажемо.

Мати, да ли по повратку кући причате сестрама о томе шта се дешава док се налазите на путовању? Да ли разматрате питања у чијем решавању због послушању Цркви морате да учествујете?

Наравно. Не само то, не само сестре, већ и парохијани манастира, па чак и апсолутно световни људи с којима одржавам добре, пријатељске односе, и моји пријатељи на друштвеним мрежама – сви се занимају за догађаје у Цркви. Имам преко 5000 пријатеља на Фејсбуку и на основу њихових коментара видим да се чак и они који су далеки од Цркве занимају за рад пленума Међусаборног присуства, Божићна предавања и друге црквене форуме и манифестације. Друштвене мреже су један од успешних мисионарских полигона данас. Људе дотичу ствари које се разматрају у Цркви, почињу да се баве црквеном тематиком, да говоре о проблемима духовног живота, да размишљају о ономе што се дешава у црквеној средини, да међусобно разматрају ове заиста важне проблеме.

Али вероватно има и неких који се не слажу с Вашим ставовима? Вероватно да водите дискусије на друштвеним мрежама?

Раније су многе сестре наше обитељи мислиле да учествовање на друштвеним мрежама црквеном човеку не доноси ништа осим непотребне испразности. Морала сам да им објашњавам да данас, кад се антицрквене силе на апсолутно недопустив и агресиван начин мешају у живот православља не само да је корисно, већ је и крајње неопходно ширити утицај Цркве не најразличитије заједнице људи, укључујући и световне. На пример, за време бившег председника Украјине Петра Порошенка на грађане Украјине се обрушила читава кампања дискредитације наше свете канонске Цркве, која је преплавила цео државни простор и све кругове становништва! Данас се ситуација променила набоље. Ипак, кад се дешавају такве ствари не можемо да седимо у келији чврсто затворивши врата и не примејућући шта се збива. На огромну жалост, не можемо. Манастири су позвани да се баве просветиељским радом, мисионарском делатношћу, треба да објашњавају став Цркве.

Тим пре што управо манастири уживају посебно поверење не само црквених, већ и световних људи...

Апсолутно сте у праву. Хвала Богу на томе што и код нас у Украјини, где год да се налазе, заиста уживају велико поверење народа. Ево поред нас се сад у сали за Црквене саборе у Храму Христа Спаситеља налази члан Међусаборног присуства, игуманија Рафаила, настојатељица Корецког ставропигијалног манастира у близини Ровна на који радикали умало нису извршили јуриш. После провокативне информације о томе да Московска патријаршија у Корецком манастиру крије оружје за проруски расположене грађане и козаке у обитељ су почели да упадају екстремисти који су захтевали да им монахиње предају скривени арсенал. Међутим, упркос њиховим очекивањима да ће се обитељ забарикадирати и припремити за отпор мати игуманија је широм отворила манастирска врата и предложила нападачима да сами пронађу све што је по њиховом мишљењу сакривено у манастиру. Наравно, ништа од онога што је објављено нису нашли и превара је откривена у свој својој одвратној суштини. Мати Рафаила је љубављу и смирењем угасила овај непријатељски талас самим тим не дозволивши да се распламса конфликт који би вероватно могао имати трагичне последице.

У западној Украјини је сваки манастир мученик. Настојатељица Зимненског манастира игуманија Стефана и сестре су у току најтежих година, а то су 2014, 2015 и 2016. изнеле бреме неразумевања, агресије и непријатељства од стране локалног становништва, укључујући и бивше парохијане, зато што је унаоколо владала атмосфера нетрпељивости према Московској патријаршији. Злоба је долазила до спремности да убијају и протерују неистомишљенике. Јер скоро сви медији код нас су говорили о томе да су верници Украјинске Цркве Московске патријаршије „пета колона“, да их треба протерати, изоловати и иселити из земље. Петар Порошенко и многи други политичари су говорили управо о томе. Нажалост, реторика мржње се тада дотакла многих душа и срца. Настојатељице манастира Украјинске Православне Цркве у западним областима Украјине су ми више пута говориле да из дана у дан очекују напад и крвопролиће. Немирно је било и у Почајевској лаври. Живот монаха је стално изложен провокацијама.

Сад се, хвала Богу, све променило. Народ је почео да прогледава. Напетост се смањила. Дивим се храбрости монаха из ових светих обитељи који су стрпљиво и смирено подносили подсмех, ругања, увреде и претње упућене њиховим заједницама. Све су издржали, својом љубављу су победили зло и опет окренули срца људи ка Богу, ка Његовој истини. То је заиста велики подвиг манастира и монаха у западној Украјини.

Шта мислите, да ли ће настала ситуација у Украјини спречити долазак нове генерације монаха у манастире Украјинске Православне Цркве?

Напротив, колико год то парадоксално било, сад имамо више парохијана у храмовима. Кад је Црква подвргнута прогонима људи су почели активније да изражавају свој став бранећи веру и Цркву. Погледајте, наше свеукрајинске литије се само повећавају. У Кијеву је 2018. године у литији канонске Православне Цркве учествовало 250.000 људи, а 2019. године преко 300.000. Људи су, као у Црној Гори, постали сложни како би бранили своје светиње.

Данас за православне хришћане у целом свету пример чврстине у вери и одбрани истине, исповедању Христа представља Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Вероватно нећемо погрешити против истине ако кажемо да се умногоме захваљујући његовој личној светости, његовој спремности да мученички сведочи о својој вери народ у Украјини ујединио и испоставло се да је у стању да издржи ово сурово искушење?

Безусловно, захваљујући личном примеру, храбрости, Христовој љубави и мудрости Његовог Блаженства Онуфрија. Господ је рекао апостолима: Будите мудри као змије и кротки као голубови (Мт. 10: 16). Митрополит Онуфрије је човек необичне чврстине која је у њему спојена с чистотом и једноставношћу. Он не воли китњасте говоре, чини ми се да то органски не подноси. Речи митрополита Онуфрија су увек једноставне, али прожете светлошћу Христове вере. Његово Блаженство увек подсећа своју паству на то да у нашем животу Христос треба да буде главни. Стално нас подсећа на то. И знате, запазила сам да је људима потребна ова једноставност. Светски аудиторијум је огроман и много, баш много људи од Цркве очекује управо ову једноставност и чистоту. Плаше их дуги схоластички говори и све што отежава схватање смисла. Савремени човек не може да прими дугачке текстове и сложене апстрактне закључке. Вероватно је зато манир општења Блажењејшег митрополита Онуфрија с паством тако ефикасан. Облик јеванђељске радосне вести Христа и апостола је био лишен ригоризма, одликовао се сажетошћу, духовном силом и једноставношћу. Њихов говор су схватали рибари, пастири, земљорадници, примајући у своје срце истине које су излагане приступачно и с љубављу. Ових принципа се у свом апостолском служењу придржава и Његово Блаженство Онуфрије. Ево чиме посебно привлачи срца милиона грађана Украјине који осећају да је то Божији човек. У њему нема ничег сувишног, ничег таштог, а то данас није честа појава. И људи то осећају срцем. Не бих овде хтела да употребим реч светост, али сте је сами изговорили. Вероватно сте исправно употребили ову реч... Да, управо пример живота Његовог Блаженства Онуфрија, и светост његовог исповедања вере помаже деци Цркве да чувају јединство у миру и љубави.

У материјалима су коришћене фотографије са сајта Патријархија.ру