Бесконачно стрпљење и вера великих светитеља

Проповед Митрополита псковског и порховског Тихона уочи сабора васељенских учитеља и светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог у Михајловском храму Свето-Успењског Псково-Печерског манастира

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Свима вама, и мирјанима, и пастирима, честитам дан сећања на велике васељенске светитеље и учитеље: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог.

Црква их назива васељенским зато што су ови учитељи имали огроман утицај на сву православну васељену за сва времена и све народе откако су се подвизавали у Христовој Цркви.

После Господа Исуса Христа, нашег великог божанског Пастира, после апостола и људи из апостолског времена, после првих епископа и хришћана, управо ова тројица светитеља су поставила темељ пастирске душевне бриге о свима нама.

Њихове речи су биле важне и за њихове савременике, који су живели у стара времена, а важне су и за нас – свештенике, архијереје и мирјане. Они нису били просто мудри, били су испуњени Духом Светим. Знали су како је тежак задатак који се поставља пред свештеником и пред мирјанином који код њега долази – да се сједине са Христом, да спознају Бога и да се задрже у овој спознаји, да Га не издају. Знали су како је то тешко за човека, и према овој тешкоћи су се односили као према неизбежној, па чак и обичној ствари.

Светитељ Григорије Богослов је, на пример, говорио речи пуне мудрости и оштроумности. Да, сви они: и Григорије Богослов, и Јован Златоусти били су врло радосни, весели и врло често оштроумни људи. И нису се тога плашили. На пример, Григорије Богослов је рекао тако дивне речи које треба да знају и свештеници, и њихова паства – мирјани: „Управљати човеком, овом најлукавијом животињом која се највише мења је уметност над уметностима и наука над наукама.“

То су светоотачке речи. Оне се не односе само на мирјане, већ и на нас, свештенике. Оне се не односе само на оне људе који су живели у V веку, већ и на оне који живе у нашем, XXI веку. Ништа се није променило. И ова уметност над уметностима и наука над наукама – усмеравање човека на његовом путу ка Богу представља заједнички задатак и свештеника и мирјана.

Пред вама су свештеници које је сам Господ призвао да учине ово велико дело са свима онима који долазе код Христа. Опходите се према њима управо као према учитељима, као према пастирима, као према људима које је Бог призвао да с љубављу и бесконачним стрпљењем прелазе овај велики и најважнији пут за наше спасење.

Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти су тога били одлично свесни. Само љубав, истина и стрпљење, без обзира на све, доводе до онога што Христос очекује – до исправљања живота и јединства с Њим. А какво стрпљење свештеник треба да има! Бескрајно! Не подижу се сви међу нама до овог високог нивоа, али управо о овом бесконачном стрпљењу и вери у исправљање свих нас говоре тројица великих светитеља.

Колико вреди само проповед светитеља Јована Златоуста коју је пре хиљаду шесто година упутио својој пастви у Цариграду и нама. Он је одлучио да им каже неколико речи о пијанству. Наизглед, ове речи звуче већ хиљаду шесто година, али зар нису актуелне и важне и за нас?

Јован Златоусти је своју проповед започео речима: „Кад бих био сигуран да ћете се после мојих речи о пијаном безумљу, о одвратном греху пијанства поправити, требало би да започнем ову проповед. Али знам да се нећете поправити, – каже он становницима Цариграда. – Кад бих се надао да ћете се бар замислити над нечим, моје речи би имале смисла. Али знам да ћете изаћи и да ће вам све ово излетети из главе. Кад бих гајио наду да ће се бар после треће чаше, – каже он, – многи од вас зауставити, и тада би било правилно да вам објавим ове речи. Али знам да већина неће тако учинити. Ипак ћу вам говорити о томе да слуги Божијом не доликује да се опија вином!“

Зар ово није обраћање и данашњем човеку? Какво стрпљење, каква нада и у наше расуђивање, и у силу Божију, и у то да ће стрпљење довести човека до спасења, само ако пастир употреби ову снагу и ово стрпљење за сваку од наших страсти, за сваки од наших грехова!

Молимо велике светитеље да се пастири којима смо на овај или онај начин сви ми поверени, наоружају стрпљењем, да буду снисходљиви према нашим немоћима, да нас не одбаце, већ да стрпљиво користе ову уметност над уметностима и науку над наукама за спасење душа сваког од нас. Ради тога су свештеници, духовници и пастири и постављени. Нека вас Господ спаси!