Наш портрет

Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом.

Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе.

У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“.

У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света.

Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима.

***

Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би.

Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему?

– Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас.

– Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама?

– Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи.

– Ми имамо више светаца.

– Наши храмови су виши.

– А ми лепше певамо.

И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“.

Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“.

За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат.

***

Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“

Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује.

***

У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама.

О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи:

Коме завидимо?

За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро?

Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости?

Кога не желимо да назовемо братом?

За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио?

Зашто ропћемо на Оца и вређамо се?

Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља.