Отац Дарко Ђого: Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха

Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква?

Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо.

Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама.

Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи.

Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе.

Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену?

Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати.

Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог?

За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини.

Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу?

Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби.

Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна.

Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви.

Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета.

Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли.

Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)?

На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе.