Архимандрит Јован Јеленков: Каква год је животна невоља, прво да се обратите Богу

Архимандрит Јован Јеленков, игуман манастира Светог Јована Крститеља у селу Петарлаш код Димитровграда, у разговору за наш портал открива како се живи у том манастиру, али и о томе како је као искушеник дошао у манастир Свети Врачи у Зочишту, на Косову и Метохији, замонашио се, држао часове веронауке деци у Ораховцу, сретао се са многобројним чудесним исцељењима крај моштију Светих Бесребреника, од којих су њега и братство манастира шиптарски екстремисти силом одвојили, јула месеца 1998.године приликом напада на Србе у Ораховцу и околини.

Оче Јоване, кажите нам за почетак нашег разговора нешто о манастиру у којем сте сада игуман, коме је посвећен и како се у њему живи?

Манастир Светог Јована Крститеља се налази на обронцима Старе планине у скоро напуштеном селу Петерлаш, код Димитровграда. У селу су постојали остаци старог манастира посвећеног Светом Јовану Крститељу, који сам ја пре пет година потпуно обновио. Направио сам конак и тамо живим са братством које се највише бави молитвеним животом и које баш покушава да задржи монашки мир у себи, а то бар кад је у питању место где боравимо је и оствариво. Али, иако сам ја побегао од људи, људи и даље долазе, чак и у такво једно место и ми у просеку имамо четрдесетак људи на недељним литургијама. Људи препознају Бога на нашим службама на том Светом месту и хвала Богу, да будем Богу благодаран, да тај наш рад и наше молитве чују се много даље и ми имамо не само посетиоце из околних места, него и чак из удаљених места Србије и из иностранства. Управо доживљавам оно што сам, овде у Ораховцу, радио кад сам 1992. године дошао као искушеник, када сам овде држао часове веронауке, која није била као обавезан предмет у школи него при цркви, и који су били тад, када је почело оживљавање дотада доста успаваног Ораховца у духовном смислу, изузетно посећени.

Како је, оче, изгледао Ваш долазак на Косово и Метохију, у Ораховац и у манастир Зочиште?

Кад сам први пут ступио на ове просторе био сам, благо речено, шокиран. Прво улазимо у Ораховац, оне старе улице, касаба једна у којој је доминирао шиптарски живаљ, беле капе... Онда од Ораховца до Зочишта они виногради, па чак и она камена брда су ме помало подсећала на Свету Гору и мислио сам да је ту крај света. Изгедало ми је пусто, ужасно пусто. Кад сам отворио врата дворишта у Зочишту, као да сам ушао у рај. То је слика која се памти за цео живот, то су биле свуда воћке, јабуке, ораси, дудови, кајсије,... шта све није било тамо... Просто предиван призор. Улазак у цркву, тек ново изненађење! И када сам, метанишући пред моштима Светих Врача, осетио неописив благоухани мирис, то сам доживео као позив и призив да у месту у које први пут улазим, останем. Једноставно, био сам освојен Зочиштем и без обзира на спољне околности које су до тог места показивале се у једном чудном издању, занемарене су биле у том тренутку. Онда почињем свој искушенички живот, упознајем народ Ораховца, Велике Хоче, Зочишта, Ретимља, Оптеруше, и могу вам рећи да сам рекао убрзо да ја бољи српски народ нисам срео него у том крају. Било је за мене запањујуће пре свега да деца и уопште људи који ту живе не псују. Замислите Србију која одзвања псовкама, на жалост и самога Бога, а овде тога није било. Деца су била врло послушна родитељима, није ту уопште било неких расправа. На часовима веронауке ја сам са њима лако радио, они су се уверавали да моја прича није била прича која убеђује, него једноставно, стварно јеванђеље које се на делу у животу и потврђивало. За мене је био ужитак радити са децом овог краја и знам да је преко 400 деце прошло за тих седам година колко сам боравио у Зочишту, док нас Шипатри нису отерали из манастира на силу.

Да, остали сте упамћени код народа овога краја по том плодотворном раду са децом. Али, и по томе што сте живели и били игуман у манастиру Зочиште у који су долазили како Срби тако и Шиптари из Зочишта и других места. Какви су сусрети били са тим друговерим комшијама које су тражиле помоћ у нашој светињи?

Не само што сам ја лично гледао чуда на тим иновернима, него што сам њихове утиске слушао и примао њихове дарове. Дође нпр. жена из Ораховца, Шиптарка, и каже: ,,Ја тринаест година нисам имала деце и тек после тринаест година сам остала у другом стању, када је муж хтео да ме истера из куће и ево добила сам сина и дајем као уздарје манастиру једно јагње“. Не само то. Људи су болесни и од најтежих болести долазили. Сећам се дошла једна Ромкиња која је ту потпуно непокретна лежала пред моштима, и била је служба на Свето Преображење и они су је изнели напоље и одједном долази један од оних који су је довели и каже ,, Десило се чудо, после осам месеци се придигла“. То је само једно од хиљаде чуда која су се дешавала код моштију Светих Врача у Зочишту. Било је духовних откровења које данас још многи не могу да схвате или не желе да схвате. Кад је дошла једна муслиманка из Ђаковице и довела пријатељицу Шиптарку и та Шиптарка, сећам се, седела је под моштима и ја сам читао педесети псалам, пошто се њима као некрштенима чита Псалтир. Она је у том тренутку нешто промрмљала. Ја сам питао њену пријатељицу шта је рекла, а она каже ,,Ево сад ми изађе из увета змија“. Оно што се не види , а стварност је живота ту је на видљив начин нама показано- да човеков највећи непријатељ, ђаво, је креатор свих зала овога света и да он као такав једино може да изађе и да се победи у светињи, у Христовој цркви, у Православној цркви, а нарочито код моштију Светих Врача, које већ вековима чудотворе и доказују своју моћ, Божју моћ, коју садрже у себи.

Оче, ми знамо да се 1998.десио напад на Србе у Ораховцу и на манастир Зочиште, када сте, како рекосте на почетку, силом одведени из манастира. Да ли је постојао неки наговештај, који је претходио том нападу на манастир и да ли сте Ви као монаси веровали да људи који живе око вас, могу да нападну манастир и да почине злочине које су тог лета у Ораховцу и околини починили?

Није да је било све мирно и све идеално. Наговештавали су ту ситуацију напада њиховог који је био јула 1998. године, догађаји који су били константно присутни. Нпр. пола године пре тога ви сте већ преузимали ризик ако хоћете да идете аутобусом из Београда за Ораховац, јер су вас могли Шиптари пресрести, извести из аутобуса и да нестанете. Затим било је неколико убистава српских полицајаца од стране тих УЋК војника или терориста, боље рећи, који су их приликом контроле неког места упуцали . Ја се и дан данас сећам опела једном нашем полицајцу Александру из Велике Хоче маја месеца те године... И све је указивало да се нешто спрема, врло, врло, озбиљно. Али, ми Срби, као народ, увек кажемо ,,неће то нас, неће то сад!“ Ми увек себе лажно тешимо и уверавамо да реалне опасности нема, иако нам она виси сваки дан о глави. Ја сам био потпуно свестан да ће свашта бити. Више сам се, у неком смислу спремао да нађемо неки излаз. Боравећи у манастиру знамо да никакво зло ником нећемо учинити. Имамо свој молитвени живот и да нема потребе да због једног невиног приступа животу, страхујемо од њих и њихових атака. На жалост тај 14. јул 1998. године, слава манастира, ма колiко би требао за нас био дан радости, био је дан велике бриге. И тад је дошло, сећам се, због славе, да обезбеђује манастир око сто педесет милиционера, који су били смештени у Ораховцу. Ја сам већ тад предосећао тешке дане и питао сам владику тадашњег Артемија: ,, Владико шта да радим, ако нас нападну?“ А он, сећам се, држи се руком за панагију и каже ми: ,, Не можете се одбранити!“. А ја сам мислио и да бранимо светињу, нисам презао од тога. И тих дана, одмах после славе, 17. јула већ, је кренуо напад на Ораховац који је био силовит са оног брда из Драгобиља, како се зове место, када су, дивни људи, Ораховчани били ухваћени, ухапшени, а после и побијени. Пуцњава се чула чак до Зочишта. Наредног дана 18. на 19.јул дешавала се битка у ноћи код Ретимља. У Ретимљу је 17-оро Срба бранило село пет сати, проламало се небо од пуцњаве, од експлозија, од борби. Наши су били ухваћени и одведени у Клечку и та места где су вршене егзекуције над Србима. И из Оптеруше десетак мушкараца је одведено, поробљено.

После Оптеруше и Ретимља је нападнут манастир Св. Врачи, пошто су претходно сви Срби из села Зочишта побегли   преко брда у Велику Хочу, сместивши у манастир старе и непокретне. Можете ли да нам опишете како је напад на манастир изгледао?

После Ретимља и Оптеруше долази ,, дан де“ за нас, уочи Св. Прокопија. Тад се слави и Икона Мајке Божје Казанска чудотворна која баш помаже у тренуцима када је нападнут неки објекат, код нас манастир. Ја сам се те ноћи молио Њој и у једном тренутку сам просто као одговор на ту моју молитву чуо речи: ,,Ништа се не бој, све ће проћи добро“. Отишао сам да се мало одморим, а није било лако бити у манастиру без струје, у којем је било поред нас тадашњих пет шест монаха, још тридесеторо старих људи из Зочишта и околних села, које смо ми хранили и доносили воду доле са извора, пошто је све стало. Углавном, ујутру 21. на Св. Прокопија, чуо сам неки топот коња испод манастира и видео три бела коња који се у некој чудесној тишини пењу горе и онда само нешто профијуче поред мене, поред прозора где сам био. То је била прва граната која је пала, а није експлодрала, а онда друга, трећа... и манастир је нападнут. Манастир који ниједним потезом није дао повода да буде нападнут, да се на њега изврши агресија од стране тзв УЋК војске. Ја сам брзо скупио братство и реко:,, Дођите вамо, нападнути смо, идемо право у цркву!“. И ми смо у трчећем кораку ( јер су падале гранате и била су оштећења на крову и свуда су фијукали меци, снајпери, пуцало се) ушли унутра у цркву и почели да вршимо службу без обзира што је пуцало. Чак смо на Св. Литургији и све мештане који су били присутни причестили, можда нам је и задња служба, тако смо отприлике проценили. Кад се литургија завршила рекао сам не престајемо са молитвом и дајем задатак својим калуђерима да се настави са читањем акатиста, канона, Псалтира... Након Акатиста Св. Врачима стала је пуцњава и ми смо наставили молитву своју као да се ништа не дешава. Ти тренуци неизвесности су били страшни. Не знате шта ће вам се десити сваког момента. У једном моменту сам изашо пред врата и њихов пуцањ у ваздух сам схватио као знак да не идем даље. Ја сам их позвао на дијалог. Ништа они нису одговарали. Вратио сам се горе у манастир и око један сат чујем позивају нас Шиптари да изађемо из манастира. И ја, из манастира у који сам крочио деведесетих година потпуно слободно, као искушеник, сад излазим са рукама подигнутим, као криминалац. Дошли су из правца села људи обучени у униформе војничке или у мајце. Није била то нека војска организована, али је била бројна. Ја сам питао ко је командант. Један је одговорио да је он. Рекао сам да су у манастиру само цивили, а они ми ставише пушке испод рамена, док су претресли све просторије и уверили се да нема некаквих ту знакова, да нема неких непријатеља. После сам чуо коментар међу њима да су умислили да су ту Аркановци.. И углавном они су нас, свих 35, после пола сата, стрпали у неки аутобус ( то је био онај Термовентов аутобус) да нас некуд одвезу .

И где су вас одвели?

Возили су нас ка Ретимљу, до неке ливаде, где је аутобус стао. Идеално место да те стрељају, помислих. Била су двојица са пушкомитраљезима, које су уперили у мене. Био сам миран. У том стижу нека кола њихова, неки таун црквени из којих изађе човек и каже стигло наређење да се вратимо назад. Аутобус се окреће и враћамо се назад према Малишевској бањи и тада је један од тих војника из Зочишта рекао да су хтели све ту да нас стрељају. Али човек снује Бог одређује и ту смо прошли, хвала Богу, једну веома стресну, мучну ситуацију. Крећемо према тој Малишевској бањи, има ту једно место Семетиште, ставили нас у једну фискултурну салу, на неке струњаче. Ту смо провели целу ноћ, испитивали су нас. Тог дана у тој сали нису нас претерано малтретирали, било је неких тако кад неко хрче они га ударају по ногама.... Ноћу су дошле неке девојке УЋК са бејзбол палицама. Мислио сам да ће нас све побити. Баш сам се молио Св Димитрију, Светом Харалампију, Св. Аранђелу Михајлу који помаже кад је неко заробљен, Симеону Богопримцу исто и чудесно, те девојке које су ушле бесне унутра, изашле су мирно, ко по некој команди. Чудесно, опет кажем од Бога спасење свима нама. Интересантно, са нама је био један гост из Ниша ког сам ја обукао у мантију тога дана.. Он је био човек који је у данима пре напада са једном пријатељицом дошао у манастир. Они су у њега посумњали позвали га да иступи и питали га колко је Соломон имао синова. Он није знао, не само то, него ни лакша питања да одговори и тако су знали да он није део братства. Тражили су да скине мантију, тукли су га по леђима и напред, одвели некуд, па после извесног времена вратили су га међу нас. Сутрадан око пола два, три дошао је Међународни црвени крст и преузео нас. Са нама је и тај наш гост из Ниша пребачен из Семетишта у Грачаницу. И сви смо, сем њега, ту једну ризичну ситуацију прошли да кажем неогребани. После тога су брујали медији да је био напад на манастир, да су калуђери ухапшени. Иза нас су остали ти стресни тренуци , али и тренутци када се испитује вера, колико смо у ствари ми спремни да се предамо у руке Божје. И то је мени самом био показатељ колико много више треба да радим на себи, да тражим увек да Бог буде на првом месту у свакој мисли, у свакој изговореној речи, у сваком учињеном делу. После тог њиховог напада, и нашег заробљавања није прошло ни пет дана, кренула је српска офанзива. Они су се почели нагло повлачити. И кад је требао завршни ударац да се да, политика је одиграла своје, акција је стопирана. По обичају, та политика је за нас увек била погубна. Ми никад нисмо доносили праве одлуке у правом моменту , али шта ћемо то је наша стварност.

Читала сам оче да су, док сте били у Семетишту, доводили неке новинаре, фотографе, да су вас сликали са оружјем? Хтели су да прикажу слику да је у манастиру било оружје, да су били Аркановци? Да ли је то тачно?

Треба бити потпуно искрен и истинит. У манастиру је било пар пушака, нису биле манастирске него од ових људи који су из села дошли у манастир. Они су донели те пушке из својих кућа , то су Шиптари искористили ставили на сто и сликали братство заједно испред тог оружја, у Семетишту. То је био њихов потез да нас унизе, да нас подцене, истина је да то није било наше, чак ми је реко један од њих наредног дана ,,спасли сте се, јер кад су прегледали пушке у ниједној није било метка, нит је била коришћена“ Није било у намери да се користи. И на крају сам их питао:,, Јесмо ли пуцали на вас?“- Нисте! ,, Па?“

Ти људи из Зочишта су били стари људи?

Па стари људи и то нису биле неке пушке , једна полуаутоматска, једна аутоматска и једна М48 и један пиштољ који сам ја имао легално јер сам био неколико месеци пре избоден ножем од човека који је био секташ и да бих ја имао макар ради упозорења, узео сам тај смешан пиштољ М35 црна дама. То је било све што су могли да прикажу, није био неки арсенал.   Али од њих се могло свашта очекивати, били су мудри и сваки момент који је њима могао да користи су користили.

Док сте били у Семетишту да ли су са Вама биле жене из Ретимља и Оптеруше чији су мужеви, синови, браћа били киднаповани?

Јесу. Са нама су биле те мајке, те сестре, те жене чија су деца, чија су браћа, очеви или мужеви били ухваћени у Ретимљу и Оптеруши и одведени тамо где им се неће знати крај. И не зна се ни дан данас и поред све наде да буду живи требамо бити реални, ови нису праштали.

А да ли сте се у Семетишту сретали са мушкарцима који су били из Ретимља и Оптеруше киднаповани?

Њих је само видео онај што је био бијен, на којег су посумњали, јер он је био одведен у логор који је био два три километра одатле удаљен, толико су га возили аутом, и он их је видео тамо. Видео је човека који се из Оптеруше бавио противградном заштитом. Те људе су они из УЋК одвели, по причи после негде близу код Клечке и побили, јер је Клечка врло била близу... А та њихова фамилија је била сва ту, то је било ужасно...

Оче, како то да је Међународни Црвени крст сазнао за вас, да ли су они дојавили?

Да, они су дојавили. Постоји нека прича да су они били у контакту са Американцима, Холбрук је био у питању, обавестили су га за овај случај и они су им рекли да нас пусте.

То што су монаси били у питању или?

Вероватно што су били у питању монаси и све старији људи. Нису то били њихови потенцијални противници. Али све то без обзира који су били мотиви и ко је иза тога стајао само Бог је могао да нас спаси. Јер у тој тежњи да добију независност, и у намери да буде Ораховац прва ослобођена територија, кад су кренули са тим нападом, нису они бирали средства, ухватити и побити ма кога да нађу на путу.

Јесу ли тада, оче, мошти остале у манастиру, и јесу ли они дирали цркву?

Јесу. Пре него су нас извели из манастира ја сам рекао Светим Врачима дословце овако,, Свети Врачи ако ви не сачувате себе, нико вас неће сачувати.“ Тако да је и то било. И кад су ушле српске јединице унутра, на Преображење, када је Зочиште ослобођено, пошто није било монаха у манастиру дошао је отац Михајло из Св. Архангела и однео мошти у Арханђеле. Интересантно да су, док је манастир био затворен, неки Шиптари оштећене кровове поправили , тј. заменили црепове. И све се то тако дешавало као испит наше вере, а опет у целој анализи рећи ћу о једној неспособности, не мудрости оних који су водили нашу земљу. Све је могло лепше и паметније да се реши, али за боља решења је требало више храбрости, проницљивости и мудрости. Заиста је било страшно, за мене лично, да ми доживимо у српској држави да тебе нападне нека тамо ОВК. У једној држави која постоји, милиција постоји, војска постоји, све је то могло да се спречи, али није. Зашто? Јер наш народ је изгубио тај осећај пожртвовања и мишљења о целокупној држави српској. У нашем народу је преовладао лични интерес, а он никад нема осећај за неки глобални положај и интерес свог народа. На жалост тако је.

После тога се нисте вратили у манастир?

Нисам. Био сам у манастиру Ћелије код Ваљева наредне три године, па сам морао и отуда да одем јер било је немогуће, није то нормално, по монашком стандарду да монах са 40 година буде у женском манастиру. Био сам кратко 2000. у Призрену, у Св. Арханђелима, три четри месеца и ту сам се свачега нагледао. И тај Кејфор и разне војске које су долазиле да нас обилазе. И сами Шиптари, сећам се, кроз оне зидине арханђелског манастира викали су ,, Идите у Србију поклаћемо вас!“, показујући као да нас кољу... Гледао сам са великом тугом нашу неспособност, јер све што знамо је да се правдамо, тражимо неке разлоге који немају ту снагу за једно озбиљно вођење државе и озбиљан приступ таквим ситуацијама где морате бити до детаља организовани како да их решите. Ово је била шминка, само неко неозбиљно прихватање косовске стварности, а било је времена да је све могло да се предупреди, нажалост.

Да ли је неко после тог киднаповања и после страдања манастира 1998. покушао да прича са Вама о томе да се открију ти људи који су вас одвели у логор. Јер то су били, по сведочењу очевидаца, исти људи који су одвели све мушкарце из Ретимља из Оптеруше?

Сигурно. Ја сам имао један разговор са америчким амбасадором Монгомеријем и ту је био и Човић . Све сам му испричао, а он мени каже: ,, Ја нисам знао за то“. Их, ниси знао! Знају све само се праве луди. Тад је била и већина жена из Ретимља и Оптеруше да се њему обрате за наше стање. Био сам и као сведок на суђењу једном Шиптару који је био у тим операцијама.

И да ли је неко оптужен и осуђен?

   Нико, то су само као вођени процеси. Како ћу ја да се сетим човека као он је био са том војском. Кажем ,,ја га не знам“. Чак сам се мало нашалио са судом и са њим, окренуо сам се према њему и питам,, јеси ли био у тој војсци?“ Судија се љутио: ,,Не, не! Немате право да питате!“. Прошло је то суђење и многа суђења ће проћи, ал ниједно неће проћи без правог суда, а то је суд Божји. Где морамо сви изаћи и где морамо сви положити рачуна како смо овај живот, дивни Божји дар, провели и да ли ћемо, што је најважније, своју будућност у вечности гледати у светлости или у тами. То све зависи од нас.

Манастир је после и миниран, 1999.године. Како сте примили ту вест?

Ја сам, као што рекох, био у манастиру Ћелије, и тих дана пре рушења, ја сам дубоко осећао да ће да руше манастир. Чак сам сестрама говорио: ,, Сестре, руше Зочиште“. Оне су мислиле да сам полудео, нешто умислио. А онда, 13.на 14.септембар, прва вест на Студију Б је била ,,Данас је срушен манастир Светих Врача у Зочишту“. Ја сам узвикнуо ,,Боже, Боже, ипак су га срушили!“. Ал сам већ у следећем тренутку рекао да нису срушили њега, срушили су себе. И заиста, од једног новинара сам сазнао, а он од своје колегинице новинарке, која је лично била у скопској болници, да су тамо на психијатрији лечени они који су рушили Зочиште. Није им се то могло вратити у добру.

Јесте ли после минирања манастира долазили у Зочиште и како је тај сусрет са срушеним манастиром изгледао?

Већ 2000. године сам отишао да видим Зочиште. Буквално кукао сам са врата кад сам видео онај призор, онај ужас. Срушена онаква црква, црква која је толико помагала не само православне вернике, него и католике и муслимане , која је била лековита, како је народ умео да каже, која је била магнет за све невољнике и без обзира које је питање у животу било она је то решавала. И ја сам ушо у порту са једном старијом сестром Косаром (Гавриловић) из Америке. Она је била шокирана мојом реакцијом и касније је рекла, да је видела огроман излив бола у мојој реакцији. Ја јој тада рекох:,, Е моја Косара, не заборави, ја сам овде живео скоро седам година. Сваку травку, сваки каменчић овог манастира ја сам знао и дисао са њим. То кад уђе у тебе ти живиш и кад одеш одатле то живи у теби и зато сам и осетио да га руше. То је једноставно место које се не заборавља, ја сам ту доста тога преживео што је било на ивици преживети“. Али, као и увек у животу, једноставно идемо даље, гурамо живот, и шта Бог да. Био сам некако сигуран да ће се Зочиште опет обновити, оживети и поново пропојати. Господу хвала, 2007.је црква подигнута на старим темељима освећена и хвала Богу, Бог нам је послао и оца Стефана који га је онако фино одржао и одржава. И даље је Зочиште заштитни знак овог краја.

   Данас, двадесет година после, кренули сте у посету манастиру Свети Врачи који опет живи пуним животом. На жалост, мушкарци из села Ретимља, Оптеруше, Зочишта, Ораховца и Велике Хоче, њих 43-оје, одведени из својих домова тог јула 1998.године, у неке логоре које је тзв .УЋК држала, нису се вратили живи. Ви сте преживели све то и данас сте сведочили за нас да су неки од оних који су живели ту око нас, учествовали у киднаповању наших људи, али и у рушењу наших светиња.

   Све се враћа све се плаћа! Кад је потписан Кумановски споразум, ја сам био у Ћелијама. Стизале су вести о егзодусу Срба са Косова и Метохије уз помоћ западних окупатора, а мени су се деца из Ораховца, којима сам држао веронауку, јављала увече са питањем ,,Шта да радимо?“. Ја сам реко ,,Децо, каква год је животна невоља, прво да се обратите Богу. Немој да мудрујете, него оно што ми не можемо, можемо! Вера је чудо, вера спашава. Отишо сам већ сутрадан на гроб Светог Аве Јустина Ћелијског и кажем ја ,, Мој свети Аво, оде нам Косово!“ Онако у тузи, у једној бризи огромној. А онда такав мир се усељава у мене и каже:,, Ништа се не брини, биће оно поново српско!“

     Дај Боже , оче, да молитва на гробу Аве Јустина и речи које сте поделили са нама буду на спасење нашем роду и нашим светињама и да опет буде српско.