Фјодор Јемељаненко: Треба да живимо по Јеванђељу, а не као сви

Данас је наш гост легендарни и славни спортиста светског гласа, вишеструки шампион света у мешовитим борилачким вештинама и самбу, најбољи рвач тешке категорије којем је једном приликом цео спортски свет доделио титулу „Непобедиви“. Међутим, он не види за себе веће звање од звања хришћанина.

„Последњи цар“ из Старог Оскола

– Фјодоре, гледам вас и присећам се телевизијских кадрова кад сте наступали у Јапану и Кореји. Људи вам прилазе на улици и гледају вас одоздо нагоре, као божанство. Многи су били срећни само да мало стоје поред вас, да вас дотакну, као статуу, да се фотографишу с вама. Управо у Јапану вам је чак додељена титула „Последњи цар“. Вероватно вам то веома ласка, као сваком човеку?

– Све је то већ прошлост. Моја главна спортска каријера, њен већи део, припадају историји.

– Фјодоре, ваше победе су надахнуле многе наше сународнике, зато што се заправо велики спорт и патриотизам слажу на неки чудан начин. Да ли је истина да ваше спортско гесло звучи: „Све уз Божију помоћ“?

– „Све ћемо уз Божију помоћ проћи, све ћемо уз Божију помоћ превладати.“

– Кад је настало ово гесло? Како се оно формирало у вашој души?

– Моја породица није била уцрквљена, али је мама увек говорила да Бог постоји. Увек смо у кући имали Јеванђеље и ја сам га читао с времена на време. Нисам ишао у цркву, али је у мом срцу постојала вера, постојала је наклоност према цркви, према Богу. Касније је било различитих ситуација, извесне околности су ме удаљавале од вере. У једном тренутку се у мени родило много питања на која нисам могао да нађем одговоре. Кад сам се такмичио за репрезентацију Русије имао сам прилике да одем у Диевејево на екскурзију. Протођакон Андреј нас је пратио и говорио је о томе куда идемо и колико је то свето место. И кад сам посетио Дивејевски манастир и целивао мошти преподобног оца Серафима и преподобних дивејевских светица изашао сам отуда као други човек.

Моја савест је почела да ради другачије. Отпала су питања која сам имао, и испоставило се да одговори које сам касније нашао нису тако компликовани. Све је дошло постепено. Схватио сам да Бог постоји, и да је овде, у Руској Православној Цркви.

– Знам да нисте то само схватили, већ сте почели да учествујете у процесу обнављања духовних светиња. Од ваших средстава саграђен је храм у селу Федосејевка у Белгородској области.

– Господ ме је удостојио да у томе мало учествујем. Верници су градили, а ја сам се просто придружио. Моји пријатељи, сељани – сви смо уз Божију помоћ учествовали у изградњи овог храма.

– А зашто управо на овом месту, управо у овом селу?

– Стари Оскол је мој омиљени град, а ово село припада Старом Осколу. Осим тога, лепо се дружим с овим селом и његовим старешином. У овом селу се некада налазио храм у част Покрова Пресвете Богородице, али је у годинама прогона срушен до темеља. Обратили смо се епархији и владика Јован нам је дао благослов да обновимо храм.

– Испоставља се да је овај крај ваш завичај? Какав је храм који је саграђен?

– Боље је да га једном посетите. Кад смо жена и ја ушли у цркву она је рекла: „Од свештеног страха, мира и осећаја празника плаче ми се од радости.“ Храм је некако свој, рођени.

– А у чију част је освећен храм?

– У част Покрова Пресвете Богородице. Имамо изванредног свештеника – оца Вјачеслава. Он је спреман свакоме да поклони пажњу, на проповедима жели да се дотакне свих питања која се појављују код парохијана, сељана. Труди се да свакога утеши и охрабри.

– Да ли у храм долази много људи?

– На служби недељом храм је практично пун.

– Митрополит белгородски и староосколски Јован вас је удостојио медаље светитеља Јоасафа I степена за труд на обнови храма.

– Владика Јован је изванредан, и с њим сам одавно у срдачним односима. Он с љубављу духовно руководи својом паством, бори се за спасење сваке душе.

– Шта се променило у вашој души кад сте изашли на капију Диевејевског манастира и схватили да Бог постоји и да је у Јеванђељу све истина?

– Савест је почела да ради другачије, као да је с ње пао повез. Неправилни поступци које сам чинио почели су да ме сврбе као трн. Схватио сам да сам погрешно живео. Свест ми се променила. Господ је слао људе. Заволео сам читање и почео сам просто да бирам правилну духовну литературу. Пре тога сам волео и волим да читам руску класику.

– Ко вам се свиђа од светих отаца, од домаће књижевности?

– Волим да читам Псалтир и житија светаца. Игњатије (Брјанчанинов) ми се свиђа, зато што о свему говори једноставним и разумљивим језиком.

„Мушкарац треба да буде снажан“

– Дакле, мешовите борилачке вештине. Овај спорт се још назива „борба без правила“.

– Не, само се код нас у земљи назива „борба без правила“. У целом свету носи назив „Mixed martial arts“ (MMA). Овде су правила јасна. Рецимо, ако се саберу све борилачке вештине добићемо наш спорт. Он је умногоме блажи од неких других борилачких вештина.

– Да ли су борилачке вештине спојиве са хришћанским животом?

– Мушкарац је у сва времена требало да буде јак и требало је да у сваком тренутку стане у одбрану своје земље. У нашој земљи су се увек – и у раним вековима и касније – предавали мачевање, песничење и рвање. Код нас су борилачке вештине и рвање увек били међу најпопуларнијим спортовима. Сваки војник је морао да зна како да се бори.

– Колико знам из ваше биографије управо у војсци сте озбиљније почели да се бавите борилачким вештинама.

– Пре војске сам исто толико тренирао, трудио сам се максимално, али сам због неразвијености одређених особина – брзине, снаге и издржљивости – ипак губио. После војске су дошли и резултати: почео сам да побеђујем, ушао сам у репрезентацију Русије за спортове самбо и џудо.

– Служили сте војску средином 1990-их година, а то је прилично тежак период за нашу армију. Да ли вам је жао што сте две године посветили служењу домовини?

– Никад нисам жалио што сам служио војску. Родитељи су ме увек васпитавали говорећи да је служење војске престижно. Тата је све време говорио да је онај ко није служио или болестан или има неку ману и да девојке не гледају такве момке. Увек сам васпитаван у љубави према домовини, према својој земљи, зато сам с великим задовољством отишао у војску. Тамо сам осетио да сам се променио. Сазрео сам, одвојио сам се од родитеља, неко време сам провео у добром мушком друштву, осетио сам шта је право мушко пријатељство и стекао сам одређена војна умећа.

– Име Фјодор се преводи као „дар Божији“, а родили сте се око Крстовдана – крајем септембра. Да ли је било изузетно тешких тренутака у животу и како сте излазили на крај с њима?

– Наравно, било је таквих тренутака. Сад схватам да ме је Господ водио. Својевремено сам бачен у машину за месо, да се борим с најбољим такмичарима и хвала Богу, све сам успео да савладам и да савладам без пораза. Било је разних тешких животних ситуација, али ме је Господ водио.

– Односно, увек сте у животу осећали Божију руку?

– Знате, човеку који не верује у Бога се чини да се ради о подударности или срећи, али верујући човек у томе види руку Божију. Наравно, јасно ми је да се све дешава по вољи Божијој.

– Стекли сте веру још док сте се борили у рингу, док сте се такмичили. Како је ово спојиво с осећајем спортске срџбе коју спортиста осећа за време двобоја? Јер то није корисно за душу.

– Увек кажем: нема никакве спортске срџбе, она не треба да постоји. Ако постоји љутња или неке друге емоције приликом изласка у ринг оне човеку замагле свест. Увек сам излазио на ринг да се такмичим са супарником, да одбраним част своје земље у датом спорту, али нисам осећао никакву љутњу на свог противника. Наравно, имао сам жељу да победим, али то није љутња. Било какве емоције које нас обузимају за време спортског такмичења, у било којој животној ситуацији просто замагљују свест, не дозвољавају човеку да трезвено размишља, да трезвено процењује ситуацију и зато их треба одбацивати.

– Побеђивали сте психолошким расположењем, или, што се каже, побеђивали сте духом.

– Мислим да човек може победити духом чак и ако изгуби.

– Испоставља се да вам је вера помогла да формирате правилан однос према свему: и према победи, и према поразу?

– Све код нас треба да буде кроз веру, кроз Христа.

– Ви сте вишеструки шампион, побеђивали сте прилично дуго времена. Да ли сте имали осећај: ја сам први, победник? Да ли су се појављивали гордост и таштина?

– Увек се трудим да одагнам такве мисли. Одбацујем их кад почну да долазе.

Дедина икона

– Да ли је у вашој породици или у вашем роду неко ратовао у Другом светском рату?

– Деда је ратовао од 1943. до 1945. године, и касније је, од 1945. до 1950. учествовао у чишћењу бандитских формација бандероваца. Нажалост, деда је преминуо прошле године, али је то био светао, чист, вероватно најбољи деда на свету. Прошавши кроз такав рат сачувао је све људске особине. Поклонио ми је иконицу Николаја Чудотворца с којом је прошао цео рат.

Нашим ветеранима бих хтео да пожелим дуг живот, зато што вас је остало тако мало. Расли смо угледајући се на вас, одгајаћемо своју децу, увек ћемо се сећати вашег подвига и поштоваћемо га, данас живимо по цену вашег живота, уживамо у свом животу, трудимо се да прослављамо своју земљу коју сте ви одбранили.

– Белгородска област се налази поред Украјине, вероватно сад у њој има много избеглица?

– Да, има их много, две моје сестре су се с породицама преселиле у Белгородску област, побегле су до рата.

– А ваш род Јемељаненко потиче отуда?

– Рођен сам у Луганској области, у граду Рубежном. Породица се преселила кад сам имао 2 године. Пре свега су се преселили због мене зато што сам имао бронхитис с астматичним компонентама, а у Рубежном се налазила хемијска фабрика.

– Често вас људи питају шта сте више: Рус или Украјинац. Увек одговарате да сте Рус иако ми се чини да се ово питање погрешно поставља. Ипак, тако одговарате. Зашто?

– Осећам се као Рус. У мојим венама тече различита крв: руска, украјинска, има и других. Међутим, цео свестан живот сам провео у Старом Осколу. Путовали смо код баке, али је у то време то била једна земља – СССР, и није било такве поделе. Православац који говори руски језик је Рус.

– Припадамо једној земљи под називом Света Русија: Русија, Украјина и Белорусија. Нико неће моћи да нас подели шта год да чини.

– Наравно, желео бих да распре које су у току, искушења и тешкоће кроз које пролазе наша браћа – Украјинци, што пре буду савладани, и важно је да имамо на уму да смо исти народ и да имамо исту веру.

Кад сте здрави телом – будите здрави и духом!

– Ви сте идол многих дечака. Какве особине су потребне да би човек био шампион?

– Потребна је упорност, жеља да човек иде ка свом циљу – не једну или две недеље, већ дуги ни година. Осим тога, треба да ради глава. Човек треба да иде степеницама, да се полако креће ка својим резултатима, да развија неке особине у себи, треба да постиже одређени циљ, да иде ка њему. Ни у ком случају не сме да се сломи кад се појаве нека искушења или саблазни, већ треба да иде стиснувши зубе.

– Ипак, ви сте човек који није све бацио на олтар својих победа и на олтар спорта. Имате врло широка интересовања: играли сте специјалца у играном филму, ви сте коаутор књиге о мешовитим борилачким вештинама, чак постоји компјутерска игра у којој сте ви јунак.

– Јесте. Било ми је занимљиво да пробам, да погледам филмску индустрију изнутра, осим тога, улога на филму није била у противречности с мојим уверењима. Што се тиче књиге, с њом је било лакше: говорио сам текст у диктафон и он је касније редигован. Има много праваца у којима бих желео да се остварим, да се бавим заиста омиљеним послом, правим послом.

– Шта треба да радимо како бисмо учинили да спорт поново постане модеран, да се људи баве спортом и буду у форми?

– Треба да причамо о нашим шампионима који су постигли добре резултате, који бране част наше земље на међународном нивоу, на Олимпијадама. Олимпијада је прошла, сви су се радовали, тапшали су и заборавили на спортисте. А они настављају да тренирају, раде као луди, имају огромна оптерећења. Треба да говоримо о томе како они иду ка свом циљу и да то показујемо. Многи спортисти почињу да се баве спортом од детињства, и по правилу, они више немају детињство. Кад су моји другови трчали напоље да се играју, а затим кад су почели да се удварају девојкама, па да пију пиво – ја сам све време ишао с торбом преко рамена на тренинге, а кући сам носио мокар кимоно у торби, одсецајући од себе ове негативне походе.

– Која умећа која сте стекли у спорту су вам добро дошла у духовном животу?

– Умеће да устанем ако сам пао. Вероватно сваки човек којег се Господ дотиче треба да одбаци своје виђење и да на живот погледа кроз Јеванђеље, кроз реч Божију. Код нас чак има људи који иду у храм, труде се да Бога прилагоде себи, својим страстима, својим греховима и амбицијама, свом животу. Треба да одсечемо своје и да кроз Јеванђеље гледамо на живот, тако ми се чини. Чак и док пада човек треба да пронађе у себи снагу да устане, да кроз исповест и причешће одсеца овај грех и да се бори против њега.

Кад сам се спремао за такмичења пролазио сам кроз огромно оптерећење са својим момцима који су тренирали паралелно са мном. Радили смо као једна екипа, радили смо пуном паром, а остало смо препуштали вољи Божијој. Момци сад долазе у храм и моле свештеника за благослов, стоје на молебанима. Тренирање је тренирање, али је духовна подршка друга ствар.

– А кад се борба не одвија баш најпоштеније, кад противник задаје забрањене ударце, како реагујете на то?

– Никако не реагујем. Господ ће ме питати како се ја борим, како сам ја проживео свој живот. Неће ме питати шта је радио мој опонент – човек који ми жели зло. То није моја ствар. Мене ће питати само за моје понашање. Исто је и на рингу: ако се неко непоштено бори против вас, ви се поштено борите. Људи то осећају, виде, па ће вам бити наклоњени.

– Обично су сва такмичења праћена психолошким и информационим ратом, кад противници пре почетка такмичења почињу да блате један другог како би избацили противника из колосека. Да ли је ова метода некад успела да вас избаци из равнотеже?

– Нисам подлегао таквим провокацијама. Јасна је ствар да људи на сваки начин покушавају да избаце свог противника из равнотеже. У мојој рвачкој пракси је било свега; после меча су људи прилазили, извињавали се и говорили: „Извини, то је само психолошка борба, ништа лично, нема никакве антипатије.“ Друга је ствар како се сами понашате. На пример, ја никад нисам читао овакве изјаве. Људи су ми говорили, али сам ја одбацивао. То није моје, није ми важно, за мене је важно само то какав сам ја.

– Да ли човек увек може да се одржи на таквој психолошкој и душевној висини? Јер сви играју по овим правилима игре, испоставља се да човек треба да игра по другим правилима као бела врана.

– Треба да живимо по Јеванђељу, а не као сви. И кад неко каже да сви тако живе треба рећи: „Сви, али не баш сви.“ Сви краду, али не краду сви, сви псују, али не псују сви. Сад слушам диск са размишљањима српског патријарха Павла „О човековом светом животу“. Он прича следећу причу: „Стајао сам на станици с једном девојком из парохије и чекао аутобус. Прилази ми младић, почиње да ми псује и оца и мајку, грди ме. Али ја му кажем: ‘Шта сам ти учинио, мили човече?’ Међутим, он наставља да псује. Испсовао ме је, окренуо се и отишао. Да сам одговорио на исти начин рекли би ми: ‘Па добро, ко је он и шта је он, али шта ти мислиш, имаш чин?’ Да сам у свом чину, у свом положају, уз своју одговорност почео да се свађам с њим, наравно, пао бих у очима парохијана. Не могу да дозволим такво понашање.“ Он каже: „Од онога коме је много дато више ће се тражити.“ Ако носимо звање хришћана морамо му одговарати.“

– Узгред речено, о вама се пише да не пијете ни кап алкохола. Да ли је то тачно?

– Просто, био је тренутак кад је после такмичења било окупљање са спортистима из разних земаља. Дошли су Руси и сви су одједном повикали: „Вотка! Вотка!“ Рус се због нечега одмах асоцира с вотком. У том тренутку сам потпуно одсекао алкохол и више нисам пио.

Несрећа целе наше земље су пијанство и наркоманија, а сад је модеран спајс. Ако човек осећа зависност од алкохола или од пушења боље је да их одсече, боље је да уопште не конзумира, да не проба. Има ствари које човек уопште не сме да проба: дрога, цигаре. Господ каже: „Вино весели срце човека“ (Пс. 103, 15), а с друге стране каже: „Не опијајте се вином, јер је у њему блуд“ (Е. 5, 18). Ако човек не може да се заустави боље је да уопште не узима алкохол него да после мора да санира глупости које је направио.

– Важно је да имамо своје јунаке у народу који ће показати прави оријентир. На пример, да ли ви осећате да сте узор за многе момке који стасавају, који вас знају као победника с великим „П“? Да ли због тога осећате већу одговорност?

– Одговоран сам због тога што сам православни хришћанин. За нас ауторитет треба да буду људи који су достигли Небеско Царство. То су свеци. Док човек живи постоји ризик од пада. Зато треба да се угледамо на оне који су достигли Небеско Царство и које је Господ прославио.

– Данас влада култ тела. Практично, наша цивилизација је паганска. Човек сматра да је за самоусавршавање довољно да оде у салу за физичко, да постигне савршен облик и већ је савршен. Како научити људе да се правилно односе према спорту и физичкој култури?

– Често размишљамо о здрављу своје деце, али заборављамо на духовно здравље, зато то треба усађивати од детињства, онда ће детету бити лакше да савлада нека искушења кад постане пунолетно: неће бити обузето собом, само својим здрављем и телом. У човеку све треба да буде складно развијено: и тело, зато што је храм Божији, и дух, и душа.

Савети за Фјодора

Фјодор Јемељаненко     

– А да ли сте се у свом духовном животу обраћали духовним лицима, свештеницима? Да ли имате духовника?

– Да, наравно да имам.

– Да ли вам то помаже у животу?

– Наравно, али ћу рећи да духовник може да вам да савет, а ви га онда прихватате или не прихватате. Овде је важно колико сте блиски с тим човеком.

– Какав је ваш однос према саветима? Да ли се трудите да их испуните или размишљате о томе да ли вам дати савет одговара или не?

– Наравно, савете од духовних лица примам као од Самог Господа Бога.

– Односно, увек се трудите да их испуните ма колико да су тешки?

– Увек слушам, али нећу отићи код сваког свештеника. Има свештеника с којима сам близак, с којима сам у блиским односима и кад одем код њих тражећи савет, наравно, о свему размислим, да се нешто не разилази с Јеванђељем и с мојом савешћу. Али кад затражим савет, наравно, намеравам да поступим онако како ми кажу.

– Да ли сте имали прилике да се сретнете с Патријархом московским и целе Русије Кирилом?

– Да, хвала Богу што имамо таквог патријарха. Хвала Богу што Његова Светост патријарх Кирил духовно руководи и брине се за своју паству. Он има огромно животно искуство, веома је паметан човек. Све његове проповеди се граде на неким личним животним примерима. И наравно, одлазећи на службе које он служи, слушајући његове проповеди, видимо колико се он труди за своју паству.

– Наш патријарх је уочи Олимпијаде рекао да је спортска победа подвиг. Подвиг се састоји од мноштва фактора и увек има унутрашњу, духовну димензију. А у каквим ситуацијама сте имали прилике да се видите с њим?

– Последњи пут смо честитали Његовој Светости интронизацију (позвао је моју супругу и мене). А иначе, дешавало се да га видим на служби у Тројице-Сергијевој лаври, у Белгородској области где смо имали прилике да мало попричамо. Такође се окупила спортска јавност, разговарали смо са свјатејшим. Кад човек разговара с њим, жели да слуша, да пажљиво слуша о његовом животном искуству, да ослушкује. Наравно, он нама, спортистима, такође поставља питање, види се како се снисходљиво односи према многима од нас, слуша тачку гледишта сваког човека. Зато и јесте патријарх, јер може да се спусти на ниво сваког човека.

– Да, чак је и патријарх Кирил истакао ову вашу особину на свом сусрету с олимпијским шампионима: „Увек се видело да сте борац, али борац хришћанског срца. Важно је да то увек буде присутно, између осталог, и у односу на побеђеног противника.“

„С љубављу се може проћи кроз све...“

Фјодор Јемељаненко с породицом     

– Какву улогу у вашем животу игра породица и да ли вера и Црква помажу у изградњи односа у породици?

– Породица за човека треба да има прву улогу после Бога. За мене је то тако. Хвала Богу, моја породица дели моју веру. Моја жена и моје кћерке верују у Бога. Наравно, сложна и права породица се може створити само на хришћанским вредностима, само ако помажемо једни другима и ако се бринемо једни за друге, ако телимо тешкоће и незгоде, с љубављу, можемо проћи кроз све.

– Данас у Државној думи „лежи“ закон по којем абортуси треба да буду искључени из обавезног медицинског осигурања, да се не би обављали о трошку државе, да држава не би учествовала у убијању деце. Кад бисте ви били посланик Државне думе да ли бисте гласали за или против?

– Наравно, држава не треба да учествује у убијању деце. То је веома благ закон, овде је потребно имати чврсту вољу и забранити абортусе у нашој земљи.

– Односно, ви се чак залажете за веће пооштравање?

– Како можемо дозволити убиство?

– Ово питање је врло тесно повезано с кризом породице у нашем друштву. Ако је отац детета поред нормалне жене она ће више пута размислити да ли треба да учини абортус у нормалној животној ситуацији.

– Жену треба васпитавати тако да не размишља о томе да ли да абортира или не. У сваком случају, треба говорити жени да је то убиство. Не треба да се поставља питање да ли да рађа или не. Жени, као и мушкарцу, треба да буде јасно да не бира сапутника за једну ноћ, да љубав није телесна жеља, већ је пре свега жртва ради најближег човека. Кад си уморан, треба да одлепиш своје тело од кауча и да помогнеш својој супрузи у кухињи, у кући или с децом.

– У којој години породичног живота сте то схватили?

– Ми смо, хвала Богу, увек помагали једно другом. И жена то треба да схвати приликом избора своје половине за цео живот, и мушкарац то треба да схвата. Деца су радост, то је благослов Божији.

– У једном интервјуу сам прочитала вашу поуку младим спортистима о томе да чак и ако је противник физички јачи могуће га је победити православним духом. Како то изгледа у пракси?

– По правилу, код православних хришћана нама страха, они су уверени у Божију помоћ. Ако постоји искушење, то значи да га треба савладати. Ако треба да будемо поражени, значи да треба да прихватимо онако како јесте. Верујући човек излази с вером и зна да је иза његових леђа Христова војска која ће му помоћи.

– Шта бисте пожелели генерацији која расте?

– Младим људима бих желео да кажем да је на вашим раменима благостање наше земље, њен духовни развој. Треба да имате на уму да сте православни хришћани и да се на све начине трудите да одговарате овом узвишеном призвању и да својим примером, наравно, доносите проповед својим вршњацима и целом свету. Не треба да се стапате с гомилом, не треба да се стопите са стадом, већ треба да будете она бела врана која доноси Христову светлост. Треба да живите по савести (а свако има савест), да је ослушкујете и да чешће поступате онако како она заповеда.