Сто хиљада људи у Светосимеоновској литији у Подгорици

После свете архијерејске Литургије у Саборном храму Христовог Васкрсења, Блажењејши Митрополит кијевски г. Онуфрије са архијерејима је предводио Светосимеоновску литију предводио улицама Подгорице у којој је према проценама учествовало око сто хиљада верника.

На Немањином граду, где је рођен Преодобни Симеон Мироточиви, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да је манастир Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду никао из његових моштију и колевке. „Колијевка његова је васкрсла овдје на Немањином граду и све што се овдје догађа је у његовом духу. Тако је било кроз вјекове и тако ће бити и у будућим временима”, поручио је Владика.

Беседио је и умировљени Епископ захумско херцеговачки г. Атанасије. Он је, између осталог, рекао да наш народ није скоројевићки, да је “овај народ умирати свик’о”, јер верује у васкрсење: „Ово данас, ово јединство нас свију је доказ васкрсења и овога народа. Кад сам сведочио у Америчком конгресу о страдању на Косову и Метохији дали су нам 12 минута са преводом, а Ругови 40. Таква је њихова правда”, рекао је Владика и подсетио на ријечи Јована Дучића који је говорио да смо ми народ са дубоким духовним резервама.

“Издржаћемо. Божја правда је непобедива и на крају ће победити. Нека Свети буду са нама, а ми са Светима. Крст носити нама је суђено”, поручио је владика Атанасије честитајући празник уз напомену да имамо на небу моћне заштитнике.

Литија је потом прошла кроз центар Подгорице и вратила се пред Саборни храм где је одржана празнична духовна академија. Светосимеоновску беседу је произнео протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву:

„Данас се налазимо на великом мјесту једног Завјета. Данашњица је опијена идентитетима за које се људи боре и због којих се мрзе. Али идентитета има разних, чак у свакоме од нас има и може бити неколико осјећаја припадања: породици, граду, нацији, језику, држави, вјери, Цркви. Међутим, нијесу идентитети мјера човјекова, него Завјет. То је Завјет да неће остати ниједан кутак васељене непросвјећен свјетлошћу Христовом, да неће остати ни Стари Рас ни Стара Рус без плодова Духа Светога. То је увијек један једини, истовјетни Завјет, немањићки, светосавски и световладимирски”.

Проф. Дарко Ђого је казао да је вечно само оно што је сазидано на Христу, Светом Сави, Светом Симеону, Светом Владимиру Кијевском и Светим Антонију и Теодосију Кијево-печерским:

„Наше ко јесмо одређено је тим Завјетом који је дат на овом мјесту и тиме шта су наши свети преци учинили прихватајући и ширећи благослов Божји, благослов Цркве. Тако је започео наш заједнички пут који је мјера и Србије и Републике Српске и Црне Горе, и Русије и Украјине и Бјелорусије, и Грчке и Румуније, и сваке земље и царства. Ми смо данас срећни, јер смо заједно у том Завјету и у срећи у којој нема разлике и раздвајања.”

По његовим речима напади и прогони Цркве започели су у Украјини 1992. године, пренели су се 2020. године у Црну Гору:

„Наша борба за светиње заправо је започела већ тада, а можда и прије осам вијекова. Молимо вас, Свети Симеоне Мироточиви и Свети Саво, дајте мир Вукану и Стефану, да се братска зађевица не претвори у омразу већ у подсјетник јачине братске љубави. Молимо те, Свети кнеже Владимире, да поново будеш са нама, да се синови твоји не свађају, већ их сабери и учини да побацају у Дњепар идоле новца, власти, моћи, политике, ради којих се крв братска пролива и дјеца твоја плачу. Нека Свети Рас и Света Рус, Рибница и Кијево, буду свједоци да је сила завјета, сила љубави, јача од омразе и уврјеђености, подјеле и посесивности.”

Протојереј-ставрофор др Дарко Ђого је поручио да је оно што се данас дешава у Црној Гори обнова Завета који није само светосавски, већ и световладимирски, свеправославни и да је ова срећа, сусрет у крсним ходовима, сусрет васељенских размера.

„Оно што универзум чини васељеном јесте васељенска љубав, наш Христос Бог, живљење те љубави која освећује и осмишљава све створено у васељени. Управо ради васељенске жртве и васељенског богословља Светог Григорија Богослова, ми волимо Цркву којој је он једно вријеме служио. Ради васељенских златних уста Злаоуста, ми волимо Цркву Цариграда. Не постоје васељенска јурисдикција, васељенска ароганицја, васељенска претензија – све то је супротно од истинске васељенскости. Данас се у Кијеву и у Подгорици рађа или, боље речено, обнавља васељенскост, која није никакав административни већ богословски, онтолошки појам. У таквој васељенскости, једина мјера васељенскости јесте мјера Христова, мјера љубави и служења”, закључио је протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого.

Изведен је и богат културно-уметнички програм.