Греховни пад

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

***

Како је грех променио однос човека са Богом, са природом, са другим људима, са самим собом? Да ли у нашем животу постоје стања слична оним која су преживели Адам и Ева, када су сагрешили? Зашто Христа називају Нови Адам?

Данас, драги у Христу,говорићемо о нашој заједничкој катастрофи и трагедији, која се тиче свих људи, — о греховном паду. Када је Адам био у рају тада је Адам био у рај и рај је био у Адаму. Адам је пребивао у блаженом стању, које ми данас толико желимо, и о којем сањамо као о неком златном веку, о некој блаженој Аркадији где нема ни болести, ни туге, ни уздисаја (канон на одласку душе из тела). И многобожци су маштали о неким срећнијим местима, где нема притисака, насиља, смрти, болести и беде. Тако је било у рају, и ми желимо да се вратимо у оно што је једном било и што је Бог створио. Када човека изнутра није узнемиравала савест, и споља га ништа није пекло, није га хладило. Када је између мужа и жене била могућа апсолутна хармонија и сагласност. Нежно је сијало сунце над човеком. И свака твар му је била подређена и он није био тиранин.

Да ли знате шта се десило када је почињен грех? Грех је посвађао све са свима. Прво, прекинула се веза између човека и Бога. Човек се уплашио Бога, сакрио се од Њега у жбуње. Бога, који иђаше по врту када захлади, како пише књига Постања (Пост. 3, 8), човек, чувши Његов глас, уплашио се. Значи да се у човеку родило ново осећање према Богу — стид и страх. Сламали су се ти могући очински односи, који су требали да се учврсте и развију између Оца и сина.

Друго, између човека и природе је дошло до потпуне дисхармоније, јер је Господ проклео за грех не само Адама, него и земљу. Проклета земља — значи, да се она свети човеку. Земља је покорна човеку, она је смирена мати — рађа из себе све и смирено прихвата све у себе: и сузе, и зној, и крв, и труп, и сваку нечистоту, обрађује је и ипак даје храну човеку, — овако или онако, сви се хранимо из земље. Од сунца и од земље по Божијој милости. Али земља је почела да даје своје плодове човеку само кроз његов велики труд и крваве жуљеве. Значи, она сама не жели да даје човеку све, чега би у изобиљу могла да му даје без икаквог посебног напора. Ево још једна линија раздора: човек се иживљава над земљом, и земља га трпи. А некада престаје да трпи, и као „чудо-јудо риба-кит“,који на својим леђима носи градић, на пример, може отићи у воду заједно са тим градићем. Тако и земља, тако рећи, јежи се од присуства човека на њој. Та језа манифестује се у земљотресима, поплавама, сушама. Земља не воли много човека, који је гази и прља њен ваздух својим гасовима, а њене водене ресурсе — својим одливима из фабрика. Код нас је рат на земљи. Ми смо је прилично исмејали и увек нам се може осветити, ако Бог благослови. То вам је, поновићу, још једна линија раздора.

Даље: човек и животиње. Животиње би се према нама сасвим другачије односиле, а и ми према њима, само да није греха. Лав би се мазио са човеком, као мачка, како је то било са пророком Данилом у лављев рову. Са сваким човеком би се мазио, ако би од нас истицао мирис светости. Али пошто човек не мирише мирисом светости, звер бежи од њега, а ако може, онда нму се и свети и напада га. Бојимо се животиња, иживљавамо се над њима, хранимо се њима и злостављамо их, ловимо их за испуњење својих потреба. А оне, или смирено раде за нас, као добри коњ, или во, или пас, који воли човека као Бога и зубима га штити до самопожртвовања, или се понашају сасвим супротно: плаше човека, нападају га. Ту исто линија неправедности и великог раздора.

Значи, раздор између човека и живе и неживе природе.

Између мушкарца и жене су се прекинули хармонични односи. До греха они су били савршено равноправни, а сада је Господ рекао жени: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16), како говори Библија, подсећајући на нешто страшно, что се збило пре, јер је у вези са крвљу. Менструална крв, крв очишћења је мистична, и у старини су је се плашили јер је она, кобајаги, подсећала на то да смо кажњени, да смо починили нешто што је потом навело да се крв пролива по земљи. То је све тајна мистика, и жена више није једнака мушкарцу, већ му је подређена. Данашње феминистке и либерали, наравно, другачије размишљају. Ипак, то питање је отворено, и Свето Писмо овако учи. Живот се наставља, и ми треба да схватимо да речено у рају је актуелно до данашњих дана, ма шта ми фантазирали.

Дакле, између Бога и човека раздор, између човека и природе — живе и неживе — раздор, између мужа и жене нарушени хармонични односи, па и у самом човеку раздор. У Посланици Римљанима апостол Павле описује човеково стање, разореног изнутра: Јер не чиним оно што хоћу, него на шта мрзим оно чиним. Ако ли оно чиним што нећу , хвалим закон да је добар. Ако ли оно чиним шта нећу , хвалим закон да је добар. А ово више ја не чиним него гријех који живи у мени. (ср. Рим. 7, 15–20). Јадан ја човек! — ускликнуо је апостол Павле. — Ко ће ме избавити од смрти? (Рим. 7, 24). И то је било откривено не само апостолима, било је откривено, на пример и паганским мудрацима. Песник Овидије је говорио: добро ја препознајем и одобравам, али поступам по злу.Таква је унутрашња драма човекова. Њега је и грех изнутра исцепао, то јест, он тежи ка добру, чини зло, мисли једно, друго говори, поступа по трећем, сања о четвртом. Потпуно дробљење и потпуно тумарање — такво је дејство греха у свету.

То може сваки човек да осети на себи. Детињство, уколико је било мање-више срећно, уз тату и маму, без ратова, ако је дете било сито, имало пријатеље — то је неки аналог раја: безбрижност, невиност, непознавање ужаса живота. Али долази до напуштања детињства, и психолошки је врло слично избацивању из раја: први озбиљни грех, прво суочавање са људском неправедношћу, први продор жестине у твој лични живот.. То је, у суштини, твоје прво искуство сусрета са грехом, лице у лице. То је наш лични излазак из раја, то је наше лично одрастање. Замислимо, мама и тата су се развели, дете само што није умрло од страха и бола за обоје, то је избацивање из раја. Са дететовим рајем је крај, оно га је изгубило, оно се сусреће са кошмаром правог живота. Или дете први пут пребију без разлога, увреде на улици, оно одједном спознаје да, како се испоставља, у свету постоји, не само добра мама, бака која воли и снажан тата. У свету постоји и много људи који ти желе зло. То је његово испадање из раја. А може бити још и грех, лични човечији грех.

Постоје интересантне психолошке студије: људи говоре о томе како су први пут сагрешили. На пример, зрели мушкарац ми је причао како је као дечак украо ножић на пијаци у делу са месом. Њему се јако допадао нож са ручком од седефа, и ето, када је са бабом ишао на пијац, он је тајно сакрио тај нож у џеп. То је био први грех тог детета. Одједном осетио да је небо постало оловно, да се небо зацрнело над њим. Престао је да спава, чинило му се да читав свет зна за његов грех. После није знао где да сакрије тај нож: гурао га је час тамо, час овамо, стално га је премештао. Затим је отишао у поље и тамо га закопао, па га откопао и са сузама пришао баби, пружио нож и рекао: „Бако врати га на пијац, ја сам га украо“. То јест, био је грех, било је покајање, тај човек је преживео драму греховног пада. Он је први пут спознао шта значи гнев Божији, немирна савест и стална брига за свој живот. Исто као што се Каин тресао сваке секунде. Тако да је људском искуству сасвим близак и осећај раја и осећај трагичности његовог губитка.

Од тренутка како смо изгубили рај, налазимо се у стању вечног рата. Рата са својом савешћу, а савест ратује са нама. Жена ратује против мужа, а муж против жене. Земље ратују међусобно. Покушавамо и против Бога да ратујемо. Као у басни Крилова, бацамо на небо цигле, не размишљајући како ће оне потом пасти на наше глупе главе. Ратујемо једни против других, и против светих, ми људи. Наше заједничко име — „људи, човек“. И то је све знак да је лукави једном саблазнио нашу прамајку и да је она узела од забрањеног и јела, и дала мужу, и он је јео. И ето, живимо преварени, али покушавајући да се избавимо кроз Господа Исуса Христа, Који нам је сада дао нову храну у замену за плод са забрањеног дрвета. Он нам је дао Тело и Крв Своју да једемо и пијемо: кроз храну смо сагрешили, кроз храну се и спасавајмо. Он нам је дао Мајку као Заступницу — Пречисту Богородицу: кроз Еву смо сагрешили, кроз Нову Еву и да се спасавамо. Он нам је дао крст свети, јер смо преко дрвета сагрешили, преко дрвета познања добра и зла дотакли смо се забрањеног — кроз дрво се и спасавајте: кроз Дрво Часног и Животворног Крста. Христос је дошао да нас ослободи управо од тог порођајног несрећног догађаја — греховног пада, које се шири на цело човечанство. Дошао је као Нови Адам да исцели цело човечанство. То се тиче сваког човека, без изузетка.

Мир вам и благослов Божији.