Молитва може много тога да промени у човековом животу

Дана 3. марта 2020. године, у уторак прве недеље Великог поста Његова Светост патријарх Кирил се молио на уставном богослужењу у Зачатјевском ставропигијалном женском манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Време поста је време кад човек посебно обраћа пажњу на свој духовни живот. Пост, односно уздржавање од хране и уздржавање од многих уобичајених послова усмерен је на то да се у нашој свести, у нашим осећањима и у нашој вољи десе промене набоље, да се подвиг поста заиста одрази у нашој души и у нашем животу као оно ново и угодно Богу што нам је тешко да стекнемо у својој свакодневици.

У току поста се по уставу молимо више него у обично време. Молитва претпоставља изузетну концентрацију мисли, зато што се кроз молитву обраћамо лично Богу. Молитва је начин откривања Бога сваком човеку лично. Немамо други начин да спознамо Бога осим кроз молитву и зато посебно треба да обратимо пажњу на место молитве у нашем животу. Без молитве није могућ религиозни живот. Све религије, како год да се ми, православци, односимо према њима, признајући или не признајући њихов значај, у свом средишту имају молитву.

Где нема молитве нема ни религије, и пре свега треба да сматрамо да се ове речи односе на нас, православце. Ако се не молимо, ми смо само на речима православни хришћани. Управо молитва одређује „степен“ нашег унутрашњег духовног стања и саму нашу религиозност.

У молитви молимо Господа за оно што нам лежи на души. Молимо га да нам помогне да решимо проблеме, да помогне у решавању многих животних тешкоћа. Молимо од Господа здравље, снагу за себе, за своју родбину и ближње. Прозбена молитва обично заузима највећи део нашег општења с Богом, али се молитва не састоји само у томе да Бога молимо за нешто. Молитва такође представља могућност да прославимо Господа. Кад у храму или у личној молитви изговарамо речи: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби,“ прослављамо свог Господа овим једноставним речима. Богу није потребна људска слава, већ је нама веома потребно да прослављамо Бога сведочећи о нашој вери и о томе колико важно место Бог заузима у нашем животу.

Молитва је заиста у стању да много тога промени у људском животу. Кад молимо Господа за нешто имамо на уму да је оно за шта молимо за нас веома важно и да нам је потребно. Али таква прозбена молитва се увек ослања на нашу веру. А ако немамо вере, како можемо да молимо? Прозбена молитва је увек повезана с човековом вером, и што је јача вера, тим је јача и снажнија молитва која садржи у себи молбу упућену Свевишњем.

Кад се молимо, наравно, и благодаримо Господу, и прослављамо Га. Постоји мишљење и оно се базира на личном искуству сваког, да за човека није могуће да се дуго моли, да се стално налази у стању максималне концентрације, да стално напреже своје снаге. Заиста је тако – кад богослужење дуго траје свако може да измери време у току којег се обраћа Богу ватреном молитвом, и да види да се ово време не поклапа с дужином богослужења. Али то не значи да дуга богослужења нису потребна – јер кад се налазимо у атмосфери заједничке молитве ми добијамо помоћ једни од других. А кад неко од нас нема снаге да се моли, кад је наша свест расејана и кад не можемо да се концентришемо, неко поред нас стоји и моли се. У томе се састоји моћ заједничке молитве – тренутна слабост једног човека се надомешта снагом другог, и молитвена заједница се с посебном духовном енергијом обраћа Богу. Зашто Господ каже: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, Ја сам међу њима“? Зато што је заједничка молитва скуп свих наших молитава, покривање свих наших слабости силом другог човека у тренутку кад наша молитва слаби и кад не можемо да се усредсредимо на обраћање Господу.

Ако сваки човек из искуства зна да није могуће молити се дуго, усредсређено и напето, тако да нам у помоћ притиче молитва заједнице, молитва Цркве, поставља се питање: а шта је с молитвеним подвизима којима су људи посвећивали цео свој живот? Пада ми на памет име преподобне Марије Египћанке која је четрдесет година живела у пустињи. Отишла је у пустињу само да би се молила Богу, а то значи да је сав њен живот био испуњен молитвом. А преподобни Серафим који се хиљаду дана и хиљаду ноћи молио на камену – зар је то могуће за човека? Човек више или мање усредсређено може да се моли као ми данас, три па чак и четири сата – а и онда му свест расејава. Како је могуће молити се хиљаду дана и хиљаду ноћи? Али то није измишљотина, о томе су писали савременици, тако је било. Откуд таква сила у човеку? Како се откривају тако невероватне могућности кад се човек посвећује Богу и непрестано моли? И каква је то молитва, јер нема довољно речи, чак и ако човек зна напамет мноштво молитава, чак и ако чита из књиге – није могуће молити се све време хиљаду дана и хиљаду ноћи! О чему то сведочи? Ни о чему другом осим о посебном стању духа. Човек може да се моли речима, може да се моли мислима и ова молитва не може дуго да траје. Али може да се моли и свим својим бићем, свим својим животом, као што се молио преподобни Серафим, као што се молила преподобна Марија Египћанка – управо то је највећа молитва.

Ми, грешни људи, који живимо у сложеним околностима, којима стално нешто одвлачи пажњу и који морамо да се бринемо за храну, за одећу, за место становања – и ко зна о чему све још бринемо – нисмо у стању ни физички, ни духовно да стекнемо такво искуство невероватне духовне концентрације. Али су нам потребни ови примери – да бисмо се макар уверили да је молитва посебно стање духа у којем човек може да пребива целог свог живота, зато што је управо такав живот – живот заједно с Богом. И пошто због своје слабости, због окамењене безосећајности не можемо стално да живимо таквим животом, барем у посебним данима, између осталог, у току Великог поста, треба да покушамо макар у мислима да постанемо заједничари у искуству оних који нам пружају диван пример истинског стајања пред Господом и посвећују томе цео свој живот.

Долазак у додир с искуством светаца може помоћи и нама, драга моја браћо и сестре, у нашем свакодневном животу и може нас бар у малој мери научити како су се молили свети угодници Божији, како бисмо се и ми обраћали Богу у молитви, како бисмо осећали Његово присуство у нашем животу и како би нам у одговор на наше молбе Господ давао Своју благодат и Своју милост. Амин.