Сви причају о корона вирусу

Разговор с духовником Кијевске академије и богословиjе архимандритом Маркелом (Павуком)

– Оче, цео свет је обузела паника поводом епидемије корона вируса. Међутим, различите епидемије су се често дешавале и раније. Како је Црква реаговала на њих, на пример у XVIII-XIX веку?

– Историја је учитељица живота. У Кијеву је 1770. године избила страшна епидемија куге. Уведене су строге карантинске мере, свуда су стајале војне патроле које никоме нису дозвољавале да уђе у град и да из њега изађе. Без обзира на предузете мере, од 20.000 становника Подола (у то време највећа густина становника је била управо овде где се пуном паром одвијала трговина) у току два јесења месеца умрло је 6.000 људи. Тела умрлих људи су лежала на улицама зато што нису стизали да их сахране. Наравно, владала је паника. Занимљиво је да је у то време у граду мир и хладнокрвност сачувао вероватно само један човек – то је свештеник Успењске подолске цркве Јован Леванда.

Свештеник Јован Леванда     

Он је наставио да служи у храму, и даље је проповедао, није се плашио да служи опело умрлима. У својим проповедима је ствари називао својим именима. Смело је говорио да је куга Божија казна због грехова:

„Свевишњи је окренуо лице своје од нас! Стреле које је Небо некада испаљивало у непријатеље Божије данас се заривају у нас, у наша срца... Тамо лежи мртав отац и деца не могу да му дају последњи целив, беже од њега да се не заразе од његовог леша. Овде лежи мртва мајка, покрај ње рида дете, шири руке према својој доброчинитељки, тражећи помоћ од ње; сирото, мисли да ће је пробудити из страшног сна! Страх од смрти је претворио људе у звери и људи беже од себи сличних... Тешко граду који уништавају непријатељи, огањ и мач, али је још теже и горе оном граду против којег се наоружао Бог... Бесловесне животиње и најпрезренији инсекти су срећнији од нас у ово ужасно време... Спопала нас је велика невоља, али је она неупоредиво мања од грехова којима смо напунили овај град, своје куће, којима смо испунили своје тело и душу... Гуши нас бреме наших грехова, а нама ни на памет не пада да збацимо са себе ово тешко бреме; погађа нас гнев Божији, а наша безакоња расту и јачају. Пијанство се још није прекинуло. Много пијаних се већ преселило у вечну муку, али они који су остали то не виде и опијају се... Још нису престали сластољубље и страст према стицању... Вапије ка небу гордост овог града, презирање црквених и Божијих установа, тлачење сирочади, осуђивање невиних, мржња према ближњима, завист, клевета, превара, убиство, чаробњаштво, прељубе и блудилишта – не куће, већ содом вапије и тражи истребљење. Вечне муке су спремне за оне који се не кају.“

Премда су ово биле горке речи разобличавања, грађани нису устали против свештеника, већ су га напротив, заволели, јер је говорио истину о њима. И позив на покајање у проповедима оца Јована није остао без плода – људи су почели да мењају свој живот. Кад је престала епидемија скоро сваки Кијевљанин се трудио да у свом дому има портрет неустрашивог пастира којег је царица Катарина II наградила палицом и митром.

Овакве награде су у то време могли да носе само чланови Светог синода. А после смрти отац Јован је удостојио части да буде сахрањен у олтару древне цркве Свете Софије, што нису заслужили чак ни сви кијевски митрополити. У знак сећања на оца Јована једна од кијевских улица носи назив Левандовска.

Кијев, гравира XVIII век     

У XIX веку су такође масовно или епизодно избијале епидемије. Ако погледамо спискове студената Кијевске духовне академије из тог времена, можемо запазити да су сваке године недостајала 2-3 студента, а понекад и професора који су умрли од куге. Међу њима је познати професор Ј. К. Амфитеатров – рођак кијевског светитеља Филарета (Амфитеатрова). Прва лековита средства у то време, док је медицина још увек била у повоју, такође су били молитва и покајање.

Унеколико нас збуњује побуна због куге која је избила 1771. године у Москви кад су побуњеници убили архиепископа Амвросија. Ово је највероватније представљало последицу строгих мера ограничења без потребне молитве и очинских поука пастира Цркве.

Године 1866. други светитељ, Филарет Черњиговски је по цену свог живота измолио престанак епидемије колере. Да би охрабрио парохијане који су пали духом кренуо је у обилазак Черњиговске епархије. На путу се разболео од колере и упокојио се у Конотопу. По речима митрополита Мануила (Лемешевског) од Конотопа до Черњигова су људи, смењујући се на путу од 180 врста, пратили ковчег вољеног архипастира. Притом није било ниједног случаја обољења од колере. Сви су заборавили на овај страшни бич. Колера није дошла до Черњигова и престала је.

– Шта о таквим појавама каже Свето Писмо?

– Бог је још у освит људске цивилизације све упозоравао преко пророка Мојсија:

„И рече: Ако добро узаслушаш глас Господа Бога свог, и учиниш што је право у очима Његовим, и ако пригнеш ухо к заповестима Његовим и сачуваш све уредбе Његове, ниједну болест коју сам пустио на Мисир нећу пустити на тебе; јер сам ја Господ, лекар твој“ (2 Мојс. 15, 26).“

Свето Писмо јасно каже да кад тас зла у свету претеже, неизбежно долази до потреса у виду ратова, епидемија, болести, поплава, земљотреса и др.

„И погледа Бог на земљу, а она беше покварена; јер свако тело поквари пут свој на земљи. И рече Бог Ноју: Крај сваком телу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом“ (1 Мојс. 6, 12-13).

Масовна епидемија је погодила Израиљце због њихове везе с кћеркама незнабошца Моава и поклоњења идолу Ваал-Тегору (уп. 5 Мојс. 25, 1-9). У Новом Завету Господ каже да ће пред крај света „устати народ на народ и царство на царство; и земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“ (Лк. 21, 10-11).

Кад читамо ова пророчанства у Светом Писму склони смо да мислимо да се не говори о нама, да је то било некад или да ће бити једном. Међутим, ако свет не посматрамо с материјалистичке и секуларне тачке гледишта, већ са црквене, сви људи су врло тесно повезани и зато су непосредни творци историје.

– Данас захваљујући средствима за комуникацију и интернету човек стиче утисак да поседује потпуне информације о дешавањима у целом свету. У овом случају – о корона вирусу. Шта бисте посаветовали верујућим људима у условима кад је у земљи проглашена епидемија, како да реагују на медицинске препоруке?

– Библија не забрањује хришћанима да прибегавају помоћи медицине (уп. 4 Царств. 20, 7), не забрањује примену лекова, а код Исуса сина Сираховог чак налазимо посебну похвалу медицинске струке:

„Сине мој! У болести твојој не буди немаран, него се моли Господу, и Он ће те исцелити. Остави греховни живот и исправи руке твоје, и од сваког греха очисти срце. Принеси мирисну и од финог брашна захвалну жртву и сачини принос од сала, као што би већ умирући; и подај место лекару, јер и њега сазда Господ, и да не оде он од тебе, јер је потребан. Некада и у рукама његовим биће успеха; јер се и он моли Господу, како би му Он помогао да подари болесноме олакшање и исцелење и продужетак живота“ (Сир. 38, 9-14).

Архимандрит Маркел (Павук)     

Међутим, главна ствар која треба да се појави код сваког човека у ово време јесте покајничко расположење. Треба да се потрудимо да опростимо све увреде, да тражимо мир са свима осим с онима који саблажњавају на грех. У току последњих година посебно нас жалости стална пропаганда рата међу најближим народима, као и некажњено насиље и лоповлук изузетних размера и немоћ државне власти. У току су потпуна дискредитација и распад породице кад се од 100 бракова од 70 до 90 завршава разводом.

Ово мора изазвати морални шок. А то повлачи за собом да се данас многи млади људи плаше да региструју своје односе и испоставља се да у суштини стално живе у блуду, у њему рађају децу и гаје их на исто тако распусан начин. Због распада породице брзо се шири пропаганда содомских грехова. Како да Господ због таквих грехова не окрене Своје Лице од нас, како да се не дешавају пандемије?! Међутим, још је страшнија чињеница да је мало људи који су тога свесни. Већина говори и превенцији болести и набавља намирнице за резерву, а нико ни да прозбори о исправљању свог живота. Ако неко од пастира или политичара активно позове на то, одмах бива проглашен за безумника, маргиналца, ретроградног, и бива оптужен за све могуће грехове.

– Оче, у току је Велики пост. Да ли молитвеном правилу треба додати неке посебне молитве? И које духовне препоруке примењивати?

– Пост је најповољније време за покајање. Само да не буде формално, већ са чврстом жељом да човек исправи свој живот. Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије је дао благослов да се молитвеном правилу природа читање по једне катизме из Псалтира. Сад, кад многи људи принудно седе код куће у карантину, имају одличну могућност да повећају своје молитвено правило. Света вода и свето уље су такође одлични духовни лекови које понекад заборавимо да користимо.

Господ је милостив, и као што у својој беседи на Васкрс каже светитељ Јован Златоусти, „Он и намере целива“. Спреман је да прими под Своју промисао све: и оне који посте, и оне који не посте; и вредне, и лење; и храбре, и малодушне. Главно је да Му учинимо макар мали корак у сусрет.

– Оче, а ако је човека задесила паника због епидемије? Шта да ради?

– Паника, не само у случају опасности од тога да се човек зарази болешћу, већ и у свим другим случајевима, јесте директна последица маловерја и неверја, претеране заузетости, испразности и недостатка покајања и молитве. О узроцима панике најбоље пише преподобни Макарије Египатски:

„Као што кад неко просејава пшеницу у решету, па је баца и непрестано окреће, тако кнез лукавства земаљским пословима заокупља све људе, колеба, изазива у њима метеж и забринутост, приморава их да имају празне помисли, гнусне жеље, земаљске и световне везе, непрестано заробљавајући, збуњујући и хватајући цео Адамов грешни род.“

Ако нас је обузела паника, чак и ако не желимо јако, треба да приморамо себе да се молимо, да молимо за помоћ, и одмах ћемо осетити олакшање, у души ће наступити мир и спокој. Уколико се паника дотакне наших ближњих, треба да појачамо молитве за њих. Посебно је делотворно читање Псалтира уз помињање имена људи који паниче.

– И, ако је могуће, неколико речи о духовним приоритетима, о душевном и духовном расположењу у овим светим данима Великог поста.

– Није случајно што је искушење с корона вирусом задесило хришћанске земље за време Великог поста кад се, као што знамо, увек појачавају разноразна искушења. Господ кроз допуштење пандемије жели да се не само ми, православни хришћани, већ и цео свет очисти од грехова и свих безакоња и да се обнови. Зато наш главни духовни приоритет не треба да буду очајање и страх, већ благодарење сједињено с покајањем. Чак и ако дође до тога да се храмови затворе на извесно време, свако од нас може постати храм Духа Светог, као што нас апостол позива. Међутим, то ће се десити, ако на самом прилазу не дозволимо да у срце уђу лоше, горде, таште, блудне и среброљубиве мисли, већ ако се будемо трудили да све волимо и да свима помажемо до свог последњег даха.