Епископ бачки др Иринеј: Порука у време пандемије коронавируса

Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику.

1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву?

Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење.

Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност.

2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ?

Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42).

3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност?

Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику.

4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан?

Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести.

5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства?

Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност.