Митрополит Порфирије: Пробудимо у себи веру, а онда ће ојачати и нада

Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије началстовао је 29. марта 2020. године, у недељу четврту свете Четрдесетнице, светом Литургијом у параклису Светог Саве на Светом Духу.

У беседи после читања одељка из Јеванђеља по Марку, Митрополит је између осталлог истакао:

„Драга браћо и сестре, један од разлога што данас служимо Литургију овде јесте и чињеница да је наш храм Преображења Господњег до те мере уништен да не само да не може да се служи у њему, него је забрањено и да се улази у њега. Али искуство пустиње јесте искуство самога Господа нашега Исуса Христа у пустињи, а пре њега светог Јована Крститеља, а после тога и то искуство Господње преточено и продужено у све векове до наших дана, кроз искуство многих подвижника и светитеља. Искуство победе, искуство наде! Управо онако како је апостол Павле благовестио, благовестећи пре много векова Јеврејима, да Бог никада неће преварити, немогуће је да Бог превари, да бисмо имали моћну утјеху ми који смо прибјегли да се држимо наде која је пред нама; Њу имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завјесе, где као претеча за нас уђе Исус, поставши Првосвештеник вавек по чину Мелхиседекову. (Јев 6, 18-20)

Имамо наду у Господа и знамо да су сва искушења само облачак који ће засигурно проћи. А и ово искушење јесте тај облачак. Јесте искушење, није то Божја казна како су неки склони неки да говоре, али јесте израз Божје бриге за нашу душу и наше спасење. И у контексту те своје бриге о нама Господ нам упућује разне поучне мере. Он је наш педагог, и својом педагогијом понекад нас чува да не посрнемо толико далеко да не долази у опасност наше спасење, а понекад својом педагогијом има намеру да нас врати себи али и да ми дођемо себи. Има намеру да нам помогне, да ако смо се изгубили у бригама овога света, и кад овај свет почиње да влада нама, да нас подсети на то шта је важно, а шта није важно, да нам да шансу да разлучимо битне свари од небитних, за смисао и суштину нашега постојања.

Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев 11, 1) и зато, браћо и сестре, и данашње Јеванђеље које смо чули јесте Јеванђеље о вери, јер је вера и потврда оних ствари које и не видимо. Ми верујемо у Исуса Христа, Сина Божјег, распетог и васкрслог. Верујемо не зато што нам Бог на силу намеће себе и зато што морамо да верујемо. Верујемо зато што хоћемо, и ако хоћете, верује онај који хоће. Многима је милији живот у сладостима овога света. Многима је тешко да било шта откину од себе. Многима је тешко да се лише било чега, па им је онда комфорније да не верују, то јест изабрали су да не верују а онда покушавају да овековече ту своју пролазну радост и слабост. Мисле да могу да то постане вечно. Сви знамо управо кроз Откривену Тајну Крста и Васкрсења, да све што имамо, све смо добили и да зато немамо разлога да се хвалимо са оним што није наше и што смо добили. Али све смо добили да искупимо. Искупљујте време! То је порука коју нам упућује Црква. Све што смо добили, добили смо да испунимо вером. Да осмислимо вером. Зашто? Зато што је кроз нашу веру присутна и благодат Божја, присутан је Бог међу нама, а Он је тај који осмишљава све и сва. Без Њега све је празно и бесмислено, хтели ми то да прихватимо или не. Пре или касније се то показује. Често хоћемо да своју снагу, свој ауторитет и смисао свога постојања црпемо у пролазним вредностима. А онда бивамо на крају исмејани, јер заиста све око нас је пролазно, а што је најтрагичније и ми смо пролазни, то јест постоји крај, који у суштини није крај, него је нова страница, корак у нову реалност, где више ниједно правило од овога света, које је изван Крста и васкрсења Христовог не важи. Ни једно правило које не подразува, крстолику љубав, темељ нашег постојања, љубав према Христу и љубав према другим људима, тамо нема никаквог значаја...

...Постом и молитвом, браћо и сестре, побеђује се пустиња овога живота и осмишљава сваки кутак нашега постојања, јер пост и молитва као уосталом што и јесте и садржај ове Четрдесетнице, се низводи благодат Божја међу нас. Постом и молитвом се Господ оприсутњује међу нама. А тамо где је Господ, тамо је већ не само здравље, него и Царство небеско. Тамо смо и ми заједно са Њим, преображени, тамо смо и ми заједно са њим победили свет, победили грех и зло. Потребна је из дубине наше душе, истинска молитва која прожима читаво наше биће, сваку нашу пору, наше кости, ум и срце. Молитва, која је својеврсни вапај, али истовремено земљотрес читавог нашег бића и нашег постојања. Молитва која је потпуно предавање Христу! Молитва која значи да је Он у нашим животима на првом месту. A и пост је нераскидиво повезан са молитвом. На то нас подсећа и светитељ коме је данашња недеља посвећена, Свети Јован Лествичник. Пост је аскеза која је начин нашега постојања. Пост и аскеза који су лишавање, одрицање, али лишавање и одрицање од егоизма, од самољубља! Пост у односу на тварну природу, као решење свих еколошких проблема и као измирење са природом. Јер природа нам се свети! Зашто? Зато што је злоупотребљавамо. Зато што реметимо хармонију и поредак природе. Зато што хоћемо ми да стварамо природу! А заправо треба да је лишимо своје грамзивости, своје похлепе. Да је лишимо тровања собом, грехом и злом који постоје у нама. Природа нам је дата као дар и благослов не да ми успостављајући поредак у природи, заправо својим интервенцијама кваримо је, него да успоставимо поредак у себи. Не можемо ми очистити, ни уредити ни небо, ни земљу, ни воду, ако пре тога нисмо очистили себе. Напротив, ако непрестано не будемо аскезом и постом, оплођеним молитвом, чистили себе, успостављали поредак у себи, онда ћемо засигурно својом дисхармонијом загађивати природу, а она ће нам се светити. И наравно, пост је скопчан са нашим односом са ближњима. Лишавати себе егоизма, самољубља, гордости. Лишавати се у корист другога! Показивати љубав, не социјалном дистанцом. Не допада ми се та реч, која можда има за циљ добро и чији је циљ можда исправан у ове дане када сви трпимо искушње пандемије корона вирусом, па се препоручује да будемо удаљени једни од других. Физички удаљени на два, три или колико год треба метара. Али то није социјална дистанца, то је телесна удаљеност. Ма колико били удаљени физички једни од других, једни на једном полу земљине лопте, други на другом, у Христу и Христом треба да будемо јединствени, треба да будемо заједно. То је, браћо и сестре, смисао поста. И о чуда, ево и чуда, које нам у овој причи саопштава Јеванђелист Марко, али чуда које није насиље над нашим умом и срцем. Чуда које нам се не намеће споља! Јер чудо увек постоји. Тамо где је Господ тамо је чудо већ извршено. Само је ствар да ли ћемо ми то чудо усвојити. Јер Господ хоће нашу слободу, нашу сарадњу. А наша слобода и сарадња се пројављују управо кроз молитву и веру, веру у Крст Христов! Он је снага и сила! Он је победа! Крст Христов је тај који чудотвори, јер је на њему распет Господ који васкрсава, а и нас позива да се заједно са њим распнемо, како бисмо постали учесници васкрсења Његовог....

И сада оно најважније; када размишљамо о Цркви, о нашем послању, када размишљамо о свесвтим тајнама: „духовно доказујући духовним“. А ми смо се срозали на ниво да духовно доказујемо својом логиком, и то не чак логиком најузвишенијих умова људске историје, него својом личном логиком, појединачном, острашћеном, грехољубивом, гордељивом. Логиком која хоће да се допадне свету! Логиком која подилази нашим слабостима! Црква у сваком времену и у сваком простору постоји да би сведочила распетог и Васкрслог Христа, победу над смрћу! Наравно, Црква по дефиницији одувек и пре свих је дужна управо по примеру данашњег силаска са горе Тавор међу народ који страда, и има потребу за Господом, да буде тамо где је маргина, да разуме све, да узме у обзир сваку идеју, свако учење, сва достигнућа, да би свим тим идејама, достигнућима, остварењима, успесима и прегнућима дала свој печат и вечни смисао. Па ко ће, ако неће Црква!

Још једанпут управо у атмосфери Крста и Васкрсења Господњег, потсећајући се на искушења у којима се сви налазимо, а ми додатно овде са искушењима последица земљотреса, пробудимо у себи веру, а онда ће се ојачати и нада. И молимо се Богу за све оне који се жртвују, жртвују своје животе: лекаре, медицинско особље да помогну свима нама. Користим ову прилику, такође, да искажем молитвену подршку пре свега овде у Загребу браћи католицима, који су имали огромна оштећења на својим храмовима и зградама. Много већа него ми! Верујемо, да ако духом будемо сви здрави, и ако плод духа, оно што је култура духовна која се између осталог види и у архитектури и сликарству да ће бити обновљено и да ће бити унапређено. И такође подсећам све наше вернике да у овом периоду страдања и наде али и радости духовне, за све своје духовне потребе обрате се телефонским путем свештеницима, и унутарње и индивидуалне и потребе које се тичу светога Причешћа како би смо се адекватно организовали, поштујући апсолутно сва правила и све одлуке које је Влада наша донела овде, одлуке које, будимо уверени, нису донете лако и једноставно, одлуке које ни на који начин немају за циљ да ограничавају нашу суштниску и унутрашњу слободу, него одлуке које ако будемо поштавали сигуран сам да ће нас довести што пре у нормално функционисање. Дај нам Господе молитве истинске, нежне, топле! Молимо се Господу нашем и Спаситељу нашем, Лекару душа и тела наших! Дај нам Господе и вере, макар вере која каже помози моме неверју! Али пре свега ма колико били колебљиви, и у молитви и у вери, дај нам да истрајемо на Твом путу који је Пут у вечност! Вечност која почиње овде и сада, али наставља се у Царству Божјем и у векове векова, амин!