Радујте се у Господу

Кад је Христос улазио у свети град Јерусалим народ Га је дочекивао и радовао се. Људи су то чинили сасвим искрено, у простоти срца су простирали на путу пред Њим своју одећу, секли су гране и бацали под Његове ноге. Држали су у рукама палмине граничице и викали: „Осана Сину Давидовом! Благословен је Онај Који долази у име Господње! Осана на висини!“  

Хришћанство је уопште радосна вера, то је живот у радости, искреној и чистој, у оној радости која испуњава људе који дочекују Христа Који иде на страдања и добровољну смрт како би ослободио и спасио Адамове потомке од власти ђавола. Хришћани увек треба да буду испуњени радошћу, као што су њом била испуњена деца која су клицала у храму: „Осана Сину Давидовом!“

Ми често губимо ову једноставну радост и љубав и урањамо у тамне таласе страсти и у вирове мрачних информација. О чему људи данас пре свега говоре, о чему информишу једни друге? Нажалост, највише говоре о нечем лошем: о трагедијама које су се десиле, о потресима, смрти, убиству и насиљу... И ми сами, навикнувши се на такве ствари, почињемо све време да тражимо нешто тамно, болесно, туробно и мрачно. А ако се нечему радујемо, углавном су то туђи грех или патња, или бивамо злуради због тога што се некоме десило нешто лоше. Таква атмосфера се створила у човечанству и ми смо се превише навикли на то, буквално смо се сродили са злом. Тиме се хранимо, тиме живимо, погружавајући се у тугу, бригу и мрзовољу, и више уопште не размишљамо о томе да увек треба да се радујемо у Христу Исусу Господу нашем.

На данашњи празник апостол нас подсећа управо на радост: „Радујте се, свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4: 4). У чему се огледа ова наша радост? „Не брините се ни за шта, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу,“ (ил. 4: 6-7) - каже апостол.

Дакле, увек треба да чувамо своја срца и помисли, да их чувамо у Исусу Христу. Да имамо на уму то да се увек радујемо, за све благодаримо, да се за све молимо, свима помажемо, свих се сећамо, да доносимо љубав у овај свет и самим тим стално пребивамо са Христом.

После празника Уласка Господњег у Јерусалим наступа Страсна седмица. То су дани молитвене туге: сећамо се како је Христос издат, Његовог страдања и распећа. Али то је такође прав и јасан пут ка Христовом васкрсењу и ка победи над смрћу. И ова туга је за нас такође радосна, она нас нераскидиво повезује са Христом Који побеђује, васкрсава и избавља човечанство.

Многи кад се осврну виде како је Велики пост брзо пролетео. Сад се уопште све дешава великом брзином, догађаји се смењују и лете све брже и брже. Тако да чак не стигнемо ни да схватимо шта се десило! И дешава се толико тога што потреса нашу свест да буквално губимо способност да сагледамо оно главно, да држимо сећање на Бога у разуму и срцу.

Осврнувши се на дане поста који су пролетели, на то како смо их нерадно провели, али дочекујући данас Христа с радошћу, имамо прилику да у току Страсне седмице бар у нечему исправимо свој живот, да очистимо своју душу и да се припремимо за сусрет с Васкрсењем.

Усмеравајући нас на дане Страсне седмице празнични одломак из Апостола нас подсећа: „А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добром гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, то мислите. Што и научисте, и примисте, и чусте и видесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама“ (Фил. 4: 8-9).

Бог мира ће бити с нама без обзира на све бриге и немире и на потресе света око нас. Нека, у наизглед последњи час, Господ прими сваку нашу жртву с љубављу, само будимо исто онако чисти, искрени и отворени као што су била деца која су викала Христу: „Благословен је Онај Који долази у име Господње! Осана на висини!“