Бог неће оставити Своју Цркву и Своје верне слуге

Посланица Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила у Трећу недељу по Васкрсу, светих жена-мироносица, клиру и верницима Руске Православне Цркве.  

Драга браћо, и сестре!

Христос васкрсе!

По милости Божијој већ смо дошли до Треће недеље васкршњег славља које је Црква мудро посветила сећању на подвиг жена-мироносица.

Жене-мироносице и апостоли на свој начин представљају два пута вере. Испоставило се да одлучни и ватрени Петар који је био спреман да иде за Спаситељем чак и у смрт, док га Свети Дух није просветио, ипак није био тако храбар и јак у вери кад се појавила стварна опасност по живот. А и други ученици су због страха од својих сународника напустили Господа у најкритичнијем тренутку.

А тихе и кротке жене које су пратиле Христа у Његовим земаљским путовањима, немо су стајале покрај Крста и у срцима се распињале с Господом Исусом. Оне никоме ништа нису покушавале да докажу, нису захтевале почасти да седну с десне или с леве стране Спаситеља у Његовом Царству. Једноставно су кротко, трпељиво и с дубоким смирењем служиле Христу. И можда их је зато Он удостојио велике части: да постану апостоли самих апостола, да донесу радосну вест најближим ученицима Спаситеља.

Данас је пример њиховог подвига за нас посебно поучан. У току последњих недеља суочавамо се с врло тешким искушењем. Наш народ је задесила опасна болест. Однела је већ велики број живота, међу њима има и свештенослужитеља наше Цркве. На десетине хиљада људи тренутно пати у болницама, а лекари и медицинске сестре се самопрегорно боре за њихово спасење. Још више људи је принуђено да борави код куће у самоизолацији и да подноси ограничења у општењу с родбином и ближњима, а често и велику материјалну оскудицу.

Драги моји, врло добро схватам како вам је сад тешко. Дубоко саосећам са свима вама. Верујте, нисте сами, патријарх је с вама. Све моје мисли и молитве су о вама. Свакога дана молим Бога за милост, за то да ово тешко искушење што је могуће пре мине наш народ, да се поново сјединимо у Тајни Свете Евхаристије, једним устима и једним срцем славећи Господа.

Од самог почетка ове ситуације било ми је јасно да смо се суочили с опасном и подмуклом болешћу. У зони високог ризика нашли су се клир и наши старији парохијани. И у току последњих дана смо већ изгубили неколико угледних свештенослужитеља и многу верну децу Цркве. Као поглавар увек сам био свестан своје одговорности за клир и за народ.

С великим болом сам донео одлуку да вам се обратим с апелом да привремено не долазите у храмове. Без преувеличавања могу рећи да су то биле најтеже речи у мом животу. Никад ништа слично нисам морао да изговорим. Али такво је бреме одговорности које носи поглавар Цркве, да не прима само почасти које доликују звању патријарха, већ и сав душевни бол епископата, клира и пастве. И овај бол је у мом срцу сваки пут кад помислим на то да милиони православаца жуде за тим да се причесте Светим Христовим Тајнама и да не могу да прекораче праг рођеног храма; кад размишљам о свештенослужитељима који обављају богослужења иза затворених врата и који су данас остали без материјалне помоћи.

Али као што вера без љубави не доноси човеку никакву корист, тако и хришћанска самилост треба да има видљиве плодове. И зато сам имућним људима наклоњеним Цркви упутио смирену молбу да пруже материјалну помоћ нашим свештенослужитељима. И хвала Господу – моје молбе су биле услишене. Наравно, ово можда неће радикално променити ситуацију, али свако од нас данас треба да чини све што је у његовој моћи како би помогао ближњем. Искрено сам захвалан овим људима који су без обзира на потешкоће економског карактера, кроз које пролазе наша земља и цео свет, показали истинску хришћанску спремност да поделе свој иметак са ближњима. Свемилостиви Господ нека вам узврати за ваша добра дела.

Без обзира на то што сам, као и многи од вас, приморан да боравим у затвореном простору, стално добијам сведочанства о драматичним догађајима који се дешавају у различитим градовима и селима због помора који се шири. И трудим се да колико је то могуће коригујем напоре наших волонтера у њиховом заиста подвижничком служењу. Свим добровољцима на челу с епископом Пантелејмоном, с којим сам свакодневно у контакту и од којег добијем потребне информације – посебно сам захвалан, јер се непосредно на вас могу применити речи Христа Спаситеља: „Огладнех, и дадосте Ми да једем, ожеднех, и напојисте Ме, странац бејах, и примисте Ме; наг бејах и оденусте Ме; болестан бејах и посетисте Ме; у тамници бејах и дођосте Ми“ (Мт. 25: 35-36).

Посебну захвалност желео бих да упутим лекарима. Медицински радници се данас налазе у првој линији фронта у борби са болешћу и показују истинско јунаштво и верност свом призвању. Све ово изазива у нама најискреније одушевљење.

Без обзира на сложеност ситуације позвани смо да у свим околностима сачувамо душевни мир, прибраност и разборитост. Да не негодујемо и да се на распаљујемо од мржње, да се не бавимо бесконачним тражењем непријатеља, а још мање, да сачувај Боже, проклињемо било кога, што је само по себи незамисливо за хришћанина. Сећамо се да нам је Спаситељ рекао: „По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13: 35).

Бог неће оставити Своју Цркву и Своје верне слуге. Само вас молим: немојте очајавати, немојте губити наду, молим се за све вас и заузврат очекујем ваше појачане молитве за мене као вашег патријарха.

По милости Васкрслог Христа и Његовој свемоћи победићемо и ову напаст, јер за Бога нема ништа немогуће (Мт. 19: 26), само да будемо постојани у садашњим искушењима и верни у свом уздању у Господа слично као што су Му са стрпљењем и кротошћу веровале и жене-мироносице, као што су с њим остали тајни ученици Јосиф и Никодим. Обраћам вам се речима из Светог Писма: „Бдијте, стојте у вери, мушки се држите, снажите се“ (1 Кор. 16: 13) – и Господ ће нас сачувати Својом благодаћу. Амин.