Нема веће љубави него ако неко положи живот свој за другове своје

Беседа Његове Светости патријарха Кирила после литије на 75. годишњицу Победе

Дана 9. маја 2020. године, за 75. годишњицу Велике Победе, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је литију за покој душа погинулих и покојних учесника Великог отаџбинског рата у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту у близини Переделкина. По завршетку богослужења Свјатејши владика је одржао првосветитељску беседу.

***

Пре 75 година завршен је најстрашнији рат у историји човечанства који је однео животе милиона и милиона људи. И међу жртвама које су на олтар победе принели многи народи и земље, највећу су принели војници и мирно становништво наше отаџбине. Наводе се различите бројке, зато што вероватно није могуће избројати све погинуле, али чак и ако прихватимо да је рат однео 27 милиона људских живота тешко је замислити шта то значи. Знамо колико је Москва велика, али у њеним историјским границама има само десет милиона и нешто становника, не рачунајући људе који долазе са стране. Можете да замислите: 27 милиона су скоро три Москве! То су наши очеви, наша старија браћа и сестре, то је наш народ. То су они који су изгубили сваку могућност да имају потомство. Жртва коју су они принели на олтар Победе и Великог отаџбинског рата имала је тешке последице по становништво наше земље. Нисмо изгубили само мноштво људи за време рата, већ и децу оних који је требало да их роде, али их нису родили, јер су погинули за време рата. Изгубили смо унуке оних који је требало да се роде од оних људи који су живели за време рата, али се нису родили, зато што су њихови очеви погинули. Страшни жиг рата и његове веома тешке последице врло жестоко су се одразили на живот нашег народа.

Данашња генерација, посебно млада, Други светски рат доживљава као нешто врло далеко. Али да би се ова трагедија приближила животу савременог човека довољно је рећи да би нас било много више, да бисмо живели много боље, да би земља била несумњиво боље организована и удобнија за живот, да бисмо учинили многа и многа велика дела на добробит своје отаџбине да су с нама били они који су погинули за време рата, који се нису родили за време рата, и њихова деца и унуци. Данашња генерација не осећа тако болно последице рата, али су оне несумњиво ослабиле велики потенцијал наше отаџбине. Живимо у време кад су се ране од рата избрисале из сећања или кад у најмању руку не остављају тако тежак утисак као у послератним годинама. Страшне епизоде рата су избрисане чак и из сећања оних који су у то време живели. А сви остали о рату могу судити само на основу филмова и књига који су, наравно, врло далеки од страшне стварности.

Последице рата су се несумњиво тешко одразиле на живот нашег народа, али се за време рата десило и нешто веома важно. У рат смо ступили с уништеним храмовима, затвореним манастирима и свештенослужитељима и верницима који су били заточени. Наши владари су једни другима и пред народом изјављивали да у животу наших људи практично није остала вера, и да нема никаквих знакова верског живота. Међутим, почео је рат и као да није било страшних година прогона. Људи су престали да се стиде своје вере и прекрстивши се, ишли су у напад с именом Божјим на уснама. Отворено су исповедали своју веру и то више нико није смео да спречи.

Верски препород нашег народа за време рата је један од фактора који су несумњиво утицали на његов исход. Зато што верујући човек испуњава своју дужност немајући одговорност само пред начелником који је изнад њега, већ и пред својом савешћу, а што је главно, пред Богом. Јер управо Господ је рекао: „Нема веће љубави него ако неко положи живот свој за другове своје“ (Јн. 15: 13). Господ нас је позвао да будемо спремни да положимо свој живот за друге, и ако у мирно доба ову заповест не доживљавамо као врло актуелну, она је у рату за многе постала руководећи животни принцип.

Као што су ми говорили људи на фронту и као што сам ја већ више пута говорио о томе, у рововима није било неверујућих. Зато што да устане по команди из рова, да се усправи и да крене у сусрет смрти може само човек који је победио страх. Ако страх влада, ако окива свест и паралише вољу, војник не може да устане и да крене у сусрет смрти. Али ако човек верује у бесмртност, ако можда не осећа толико својим разумом колико срцем да положити свој живот за своје другове није само врлина, већ и узвишени захтев који је Бог упутио људима, разум ће испунити сила, воља ће се учврстити и човек ће победити страх.

Верујемо да је сила Божја била присутна међу нашим војницима, да их је крепила. Пре одласка на фронт многи су у своје војничке блузе зашивали текст псалма „Живиј в помошчи“, и као што су ми говорили учесници у борбеним дејствима, рука је сама ишла ка речима великог псалма и дотакавши се свештеног текста многи су с уздањем у вољу Божју стицали и смелост, и храброст.

Захваљујући рату обновљен је верски живот, отворени су многи храмови и манастири. С времена на време у нашој земљи су се још увек спроводиле атеистичке кампање, али се више нико није усуђивао да због одласка у храм или отвореног исповедања вере шаље људе у заточеништво, у прогонство и да их подвргава суровим казнама. Премда нису постојале све погодности за Христову веру, вера је у нашем народу јачала и вероватно је осећај Божјег присуства у животу послератним генерацијама људима помагао да излазе на крај с потешкоћама које би их задесиле.

Ми се данас пре свега сећамо оних који су јуначки одбранили нашу отаџбину од страшне окупације. Не можемо чак ни да замислимо шта би се десило да је непријатељ победио; о томе не желимо ни да мислимо. Али је апсолутно очигледно да данас не бисмо стајали овде, у овом храму, и да не бисмо заједно с вама обављали благодарствено богослужење за покој хиљада и хиљада душа, да се не бисмо сећали бесмртног подвига оних који су нам својим животом и својом смрћу, између осталог, пружили могућност да исповедамо веру у Господа и Спаситеља и да живимо по законима православне вере. За много тога треба да се захвалимо јунацима који су дали свој живот на бојним пољима Великог отаџбинског рата. Захвалност Цркве је увек молитва. И ми смо служили парастос за покој душа, свако се сећао својих, молили смо се за своје рођене и ближње, за оне који су погинули у годинама Другог светског рата, или који су нетрагом нестали као мој рођени стриц Владимир у чију част сам добио име Владимир. Он је био један од људи који су првог дана рата дочекали окупаторску војску, зато што је служио код Бреста као везиста, и вероватно је погинуо истог дана испуњавајући своју војничку дужност.

Знам да готово да нема породице у којој се људи данас не би сећали оних који су погинули или били осакаћени бранећи домовину, оних, захваљујући којима данас имамо могућност да живимо у слободној земљи и да слободно исповедамо своју веру. Зато се молитва за покој душа данас спаја с молитвом за нашу отаџбину, за то да Господ сачува наш град и нашу земљу од спољашњих и унутрашњих непријатеља, да нам Господ да снагу да растемо у вери, у побожности, у љубави према отаџбини, у међусобној љубави, да нас учврсти у подвигу међусобног служења, као што су то чинили војници на бојном пољу Великог отаџбинског рата кад су живот ближњег, живот друга, живот војника који се налазио поред, били толико значајни да су људи ради живота ближњег били спремни да положе сопствени живот. Нека би дао Бог да не само у екстремним условима, већ и у уобичајеним, чак и прилично комфорним условима савременог живота, останемо способни да имамо такву љубав према ближњем за коју је Господ рекао: „Нема веће љубави него ако неко положи живот свој за другове своје“ (Јн. 15: 13).

Нека Господ чува нашу земљу, нашу државу, наш народ и целу историјску Русију од непријатеља, од потреса, од међусобица и од смрти. Данас се посебно молимо да Господ све нас сачува од страшног помора који нас је задесио у овој јубиларној години и који је однео и односи људске животе. Нека нам сећање на велике јунаке Отаџбинског рата помогне да будемо храбрији и у условима ове напасти, да не размишљамо само о сопственом животу, већ и о животима оних који су поред нас – по угледу на јунаке Великог отаџбинског рата. Нека Господ чува нашу отаџбину, наш народ и нашу Цркву од сваког зла, и нека Његов благослов дође на све нас. Амин. Христос воскресе!