Васкрс је увек с нама

О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.

– Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?

– О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.

– Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.

– Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“

– Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?

– И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“

– Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?

– Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.

Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!

А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.

Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“

– „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.

– Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.

– А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...

– Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.

– То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.

– Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!

Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...

– Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.

– Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.

Протојереј Валеријан Кречетов     

– Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.

– Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.

Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!

– Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!

– Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“

– Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...

– Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).

– Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.

– Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“

– Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!

– Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.