Победници јереси и лажних учења

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Једном је апостол Павле окупио презвитере Цркве, окупио је своје прве следбенике, ученике – људе које је поставио да напасају Христову Цркву, и обратио им се следећим речима: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом. Јер ја знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. Зато пазите и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах поучавати са сузама свакога од вас (Дап. 20, 28-31).

Врло брзо је живот Цркве доказао истинитост речи апостола Павла. Цела историја Цркве испуњена је примерима за то како су се појављивали ови људи, лажни учитељи, љути вукови, који нису штедели стадо, који су често сами искрено били у заблуди на путу богопознања, који су ширили страшна лажна учења погубна по Цркву. Они су устајали из редова служитеља Цркве и говорили погрешне ствари, често се руководећи јединим циљем да одведу за собом што више ученика. Црква ове људе назива „јересијарсима“ – лажним учитељима, лажним пастирима, вуковима у овчијој кожи.

Сад је актуелно да се овога сетимо и да размислимо зашто данас посебно поштујемо сећање на оце I васељенског сабора, који су устали против оваквог лажног учења, против делатности страшних и подлих, заблуделих лажних пастира.

Кад се Христова Црква ослободила државног паганског јарма, кад је хришћанство, као што се данас каже, постало званична религија у великој империји, појавило се, тачније, појачало се ово искушење, страшна опасност, појавили су се лажни учитељи. Један од њих је био александријски презвитер Арије. Учен човек, може се рећи, подвижник науке, филозофије и богопознања, као што је и сам знао, али који је пао у страшну гордост, у јерес, који је изопачио разумевање и поштовање Бога. Он је негирао божанску природу Господа нашег Исуса Христа. Арије је био веома талентован и имао је великог успеха, такође, није био сам у својој заблуди. Цео хришћански Исток је као метастазама рака био погођен овим лажним учењем. Можда се не може одмах рећи да су сви људи до једног који су се повели за овим лажним учењем били злонамерни јеретици. Неки су искрено били у заблуди, зато што је високо богословље тада било тек у повоју. Тада је богословље као школа било сасвим младо, а истовремено су постојале велике, врло мудре филозофске школе, античка наука. Људском разуму је било тешко да се снађе у свему томе.

Можемо поставити себи питање да ли разумемо природу Христа, да ли се добро разумемо у догме Свете Тројице? Човек се целог живота труди да то појми. Разни људи имају различите способности за ово. Често хватамо себе на мисли да називајући себе хришћанима и знајући напамет Символ вере, не схватамо смисао ових речи. А рани хришћани нису имали чак ни Символ вере. Било им је тешко да се разаберу у свему томе и појавила су се ова страшна лажна учења. Она су погађала само срце Цркве, многи епископи и презвитери су се поводили за њима, чак и они људи који су раније пострадали за Христа од пагана.

И тада је било потребно сазвати I васељенски сабор у Никеји. Цар Константин га је сазвао како би спречио погубну поделу Цркве која је по његовим речима била страшнија од прогона пагана. Заслуга отаца овог Сабора састоји се у томе што су успели да препознају јерес, да је одбаце и да за нас, будуће нараштаје хришћана, јасно формулишу основне догме, основне одредбе црквене веронауке.

Може се рећи да се тада појавио први део Никео-цариградског Символа вере који данас исповедамо. Међутим, није све било тако једноставно. Наизглед, сазван је Никејски сабор, све је одлучено и завладао је мир. Не, није све било тако. Оци I васељенског сабора су морали да се изборе с врло тешким искушењима. Постојала је реакција, било је одступања, аријанци су поново плели интриге и оци сабора су морали да положе свој живот за одбрану истинског богопоштовања.

Зато, сећајући их се, драга браћо и сестре, угледајмо се на њихову веру, постојаност и марљивост. Будимо одани Богу, Који може да нас научи и да нам да наслеђе са свима освећенима.

Амин.