|
Сви атрибути правог брака постоје али одговорности нема никакве. „Слободна веза” се понекад назива пробним браком, то јест, млади људи хоће да провере своја осећања и мало проживе као муж и жена „онако”, затим да се региструју. Иако понекад о регистрацији уопште нема ни говора. Муж и жена су људи који су једно другоме најближи, чак су ближи него што су то деца родитељима. Поставља се питање, може ли неко бити пробни отац или мајка? Односно, родити дете а ако се неком не свиди, дати га у дечији дом? Ретко ко се неће сложити да је то аморално. Ако волиш, онда волиш 100 посто. Не може се волети напола, нарочито муж или жена. То није љубав, већ неповерење, несигурност у љубави. Управо она и јесте у темељу „неформалног брака” [слободних веза]. Познат је пример да у оваквој вези људи живе као да су им врата отворена, тако да увек могу да побегну. Али ако су у кући увек отворена врата, живети у њој је хладно, непријатно и опасно.
Једном ми је на исповест дошла девојка и рекла да живи с момком „без папира”. И почела је да говори о слободним и неформалним односима. Ја сам јој рекао: „Па ви нисте ни сигурни да ли га волите”. Она је размислила и одговорила: „Да, у праву сте, ја не знам да ли ћу до краја моћи с њим да проживим живот”. Међутим, ако ви нисте сигурни у своја осећања, просто се дружите, комуницирајте, али не називајте то браком, не захтевајте све и одмах. У таквом „браку” нема оног главног – нема праве љубави и међусобног поверења.
Аутор интернет–сајта „Пережить.ру“ пружа помоћ људима који већ неколико година живе у „слободној вези” и пише о њима овако: „Са шеснаест – двадесет година они су почели да живе у такозваном неформалном браку и то траје три – четири, а чешће пет година. Затим одједном увиђају да треба нешто мењати, да је ово до сада пут у никуда. Почиње припрема за свадбу, понекад чак купују и прстење. И... тада се растају заувек.
Неки чак успевају да се венчају, али се брак практично одмах распада. И овакво финале је разумљиво. Ми потцењујемо васпитну улогу „неформалног брака“, који психолози (мени толико омраженог „сјаја“) не пропагирају тек тако. Такав облик заједничког живота уопште није припрема за брак, већ потпуно другачији пут. То је школа неодговорних уживања. Зато људи у „неформалном браку“ и живе прилично мирно, јер их демони не искушавају – зашто скретати људе са погубног пута? И када након неколико година таквог лажног брака они одлуче да се венчају, одједном схвате колико ће нагло морати да мењају свој живот и да се прихвате неких обавеза. То доводи до тешких последица. Школа неодговорних уживања не може припремити за упис на академију одговорности и љубави”.
Љубав нису уздаси на клупи, како је рекао песник, већ узајамна одговорност. А ње (нарочито код мушкараца) у „слободној вези” нема. У једном (узгред, потпуно световном) часопису сам прочитао: „За жену је „неформални брак“ илузија породице, а за мушкарце – илузија слободе”. Жене, налазећи се у оваквом наложништву најчешће хоће да озаконе односе. И разумљиво зашто. Свака жена је потенцијална мајка и неће да јој дете расте без оца и материјалне подршке. С друге стране, на алиментацију, наследство, стан тешко је рачунати. Занимљиво је да жена, по правилу, назива свог наложника мужем, а мушкарац своју „неформалну жену” љубавницом, пријатељицом, другарицом. И само неки је називају женом. Мушкарци схватају да ништа не губе. Дете ће одгајати мајка, јер је тражити новац од „таквог мужа” такође веома тешка ствар.
Људи хоће да имају породицу, домаће огњиште, да воле једни друге, али култ распуштености, уживања и неодговорности прогутао је многе. Људи покушавају да нађу срећу у „слободној вези” и не налазе је. То је само начин да се побегне од реалности, да се човек опусти и заборави да је права срећа могућа само када супружници у потпуности верују једно другоме, воле се и одговарају једно за другог пред Богом и људима.
Поменућу духовну страну овог питања. Људи који живе у наложништву, стављају себе ван нормалног црквеног живота и они то осећају. На исповести врло ретко ко није свестан да је то велики грех (по правилу, сви се за то кају). Постоји мишљење: ако се лицима која се налазе у „неформалном браку” не допушта да се причесте то ће их одбити од Цркве и они уопште неће прићи Богу. Мислим да је то сушта бесмислица. Задатак свештеника није да привлачи људе у храм по сваку цену, већ да показује пут спасења, понекад усмеравајући и уразумљујући. Ја се, на пример, придржавам строгог правила да ускраћујем причешће онима који живе у „слободној вези” . И не сећам се (мада је можда и било тако нешто) да су људи затим напуштали Цркву. После тога сам их више пута видео у храму а неки су чак и склапали законити брак, али о томе касније. Све зависи од тога како човек разговара с људима.
Обично учтиво говорим зашто је још увек недостојно такав се причестити. Најпре треба разјаснити своје односе и венчати се или не живети заједно (то не значи да људи треба у потпуности да прекину све односе; они само не смеју да живе у разврату, јер се све не своди на то. Они ће се можда предомислити и венчати се). Али до тога нема приступа причешћу. То је исто као кад долази да се причести човек који је пре два дана упао у блуд и каже да ће и сутра учинити то исто. Забрана причешћивања није одлучење од Цркве, анатема; то је епитимија. Јасно је да је човек немоћан, њему није лако да одмах промени живот, он може да долази у храм да се моли, и исповеда, али приступати Чаши у стању перманентног греха се не може, то је изругивање Тајне. Не може се говорити човеку да је црно бело, а његов грех норма. Ако му Црква не каже истину, а ко ће? Свест о томе да га „слободна веза” ставља ван евхаристијске заједнице, ван Чаше, може јако утицати на његов живот. Код мене је једном дошла једна жена. Хтела је да се причести али је рекла да много година живи у „неформалном браку”. Саслушао сам њену исповест, поразговарао са њом, али сам јој рекао да ће са причешћем морати да сачека. Она је све разумела, убедила је свог мушкарца да се венчају и била је затим врло захвална. Такав случај, хвала Богу није једини.
Психологу А.В.Курпатову је жена која живи у „слободној вези“ написала писмо: „Мој младић мене никада не води на пословне журке, иако ја знам да тамо иду жене његових пословних партнера. Ми смо у неформалном браку више од годину дана и добро се слажемо“. Ево шта јој је психолог на то одговорио: „Уопштено говорећи, појам „неформални брак“ је врло дискутабилан. Ви свог младића сматрате мужем, а да ли он вас сматра супругом? Ако вас не води на пословне журке, највероватније не. Запитајте се у ствари због чега је ваш брак још увек неформалан. И покушајте да дате себи одговор на то питање.
Исти психолог сведочи: „Неко би могао рећи да се сличан стрес може избећи постепено, уколико прво буду живели мало у „грађанском браку“. Али, ту нас очекују подаци немилосрдне статистике, која са свом својом неумољивошћу указује на следеће: код парова, који су пре закључења брака имали период наложништва, ризик од развода је већи него код парова који пре брака нису живели заједно“.
Познати новинар Генадиј Бачински, који је недавно погинуо у саобраћајној несрећи, рекао је у једном интервјуу: „Прошао сам доста тога, али ми је сада једно очигледно: од нормалне породице нема ништа боље. Кад немаш породицу, осећаш да си слободан. Живите заједно, а ти слободан... Можеш увек да одеш. Човек који је свестан да не може да оде, понаша се друкчије.
Исто тако је са родитељима и децом: ти не можеш да промениш своју маму и свог тату, али си приморан да изградиш с њима однос. Тако се треба односити и према својој жени“.
Намерно сам овде изнео изјаве световних лица а не православних теолога, да би било јасно да сваки поштен и искрен човек пре или касније схвати: да је „грађански брак“ лажна и бесмислена заједница.
Предање о Петру и Февронији
У Руској Православној Цркви постоје чудесни светитељи – благоверни Петар и Февронија Муромски. Њихове мошти почивају у храму древног града Мурома. Притичу им сви који желе да добију помоћ у брачном животу или се припремају да ступе у брак. Житије ових светитеља представља пример благочестивог хришћанског брака, који почиње на земљи а наставља се на небу.
Февронија (у монаштву Ефросинија) је била из обичне пчеларске породице. Будући обдарена од Бога исцелитељским моћима, излечила је кнеза муромског Петра (у монаштву Давида), после чега је он одлучио да се ожени њом. Када је требало да преузме власт, бољари су га ставили пред одлуку, или да се одвоји од ње, јер није племенитог рода и тиме вређа остале жене племића, или да не буде кнез Мурома. И кнез је одабрао подвиг љубави. Напустивши земаљско богатство и власт, одабрао је породичну срећу и љубав. Тај избор нам говори о томе, да ништа у материјалном свету не може да буде битније од породице. Да ли може државни велможа, који је достигао највишу власт и сва земаљска блага да буде срећан ако га жена и деца не воле?
Кнез је остао у сиромаштву, али зато са женом коју воли. Међутим, Господ видевши његов подвиг, убрзо му враћа власт и кажњава његове непријатеље. У Мурому почињу међусобна убиства, у којима многи ловци на власт губе животе.
Пред крај живота Петар и Февронија су се замонашили и добили монашка имена Давид и Ефросинија.
Представили су се у Господу истог дана. Предосетивши своју кончину, Петар се мислено обратио Февронији: „Више не могу, одлазим Господу својему“. Света Февронија му на то одговори: „Сачекај ме, морам да завршим своје рукодеље – а у том тренутку је шила црквени убрус. И он опет рече: „Не могу више“. Тада светитељка убоде иглу у платно и оде ка Господу.
Оставили су у аманет да их сахране у истој гробници, раздвојеном само преградом. Али их људи по својој непромишљености, желећи да их разликују, положише у одвојене гробнице различитих цркава. Међутим, пошто их је Господ на чудесан начин више пута састављао на истом месту, њихова тела положише у исту гробницу.
Тајне брака не могу укинути чак ни монашки завети. Једноставно, људи се растављају на одређено време и односи међу супружницима се прекидају због новог подвига, да би се они после изнова сјединили у вечности.
