Српско свештенство у Великом рату

    

У Свечаној сали Дома Војске Србије одржана је трибина „Свештеници у Великом рату Србије“ у организацији Удружења ратних добровољаца 1912-1918. њихових потомака и поштовалаца и Медија центра „Одбрана“.

Патријарашки благослов Његове Светости пренео је Епископ топлички Арсеније, викар Патријарха Иринеја, казавши да традиција заједништва и сарадње Цркве и војске датира још од 1803. године, док је три деценије касније уведено је и војно свештенство у Кнежевини Србији. У Првом светском рату српско свештенство је било раме уз раме са својим народом и војском. „То су два плућна крила, две гране које израстају из једног националног бића“, додао је Епископ топлички Арсеније.

    

На овој трибини су говорили директор Медија центра „Одбрана“ пуковник Стевица С. Карапанџин, пуковник у пензији др Раде С. Н. Рајић и председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920. др Видоје Голубовић.

Пуковник др Раде Рајић, познат по томе што је једини докторирао на Части, из тог угла је и изнео своје излагање: о војничкој части, заклетви у име Краља, Отаџбине и са вером у Бога, о заклињању пред заставом која није смела пасти у руке непријатеља и у највећим губицима морала је бар једна застава бити у рукама српског пука... Истакао је да су свештеничка и војна професија традиционалне професије, које у великој мери утичу на психолошку свест народа. Њима је један идела заједнички: отаџбински идеал. Ове две службе, објаснио је пуковник др Рајић, у условима рата, повезују се и обједињавају како би се сачувало оно што је наметнуто ратним приликама, и ту је кључни духовни аспект помоћи војсци у јачању њених моралних војничких вредности.

    

Осврнувши се на разлику између историјских прилика и околности Балканских ратова и Првог светског рата, др Рајић је нагласио да је током Великог рата од 3.200 свештеника и монашког особља страдала, безмало, половина, претрпевши, као и народ, огроман погром у том рату. 192 свештеника је учествовало у јединицама српске војске од 1912. до 1914. године, помажући духовним радом и делом на учвршћивању морала, припреми и продору српских пукова.

Нема веће жртве од оне када неко положи живот за ближњега

Пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра Одбрана, својим је излагањем одговорио на питање: Шта ће војник у Цркви? Шта ће свештеник у Војсци?“ Заслужан умногоме за увођење војног свештенства и његово делање у Војсци Србије, пуковник Карапанџин разјашњава улогу хришћанског православног војника, његову личност:

„Данас када војник улази у храм, старини крене суза, јер он зна шта је хришћански, православни војник. Зна он да је војник мирски монах, заветован да у борби против зла жртвује оно што му је најсветије, сопствени живот. О каквом злу је реч? О оном злу које у борби против добра хоће да завлада светом...

    

Православни војник, испуњавајући војнички завет на који га је у Српској војсци пре 100 година заклињао војни свештеник, испуњава јеванђелску реченицу која каже: ''Нема веће жртве од оне када неко положи живот за ближњега''. Испуњавајући је, православни војник спречава освајача да загосподари животима ближњих, јер узевши ближње у физичко ропство, он их може бацити и у духовно ропство,“ део је из излагања пуковника Карапанџина.

Војно свештенство у Српској војсци од пре 100 година представља огледало, у коме ће се огледати савремена верска служба у Војсци Србије и будући нараштаји, казује нам пуковник Стевица С. Карапанџин и подсећа нас на стање у Великом рату: „Краљевина Србија је у Великом рату мобилисала 15% од укупног броја становништва, од тога 30% мушкараца, а од тога 83% у старосној доби између 18 и 55 година.Таквим напорима није била изложена ни једна друга држава у рату.

Због тога нећемо погрешити ни у једном случају ако кажемо: свештеници у Великом рату, с једне, или војни свештеници у Великом рату, с друге стране. Сви свештеници су били у функцији одбране. Укупно је током Великог рата погинуло 580 свештеника Српске Православне Цркве, а знамо да је погинуло 28% становништва и 50% мушке популације.

Током мобилизације у септембру 1915. године када је Војска бројала 420.000, имала је 92 војна свештеника.

Српска влада је у време напада на Србију 1915. године издала наредбу свим свештеницима да остану на својим парохијама и ту сачекају долазак непријатеља. Неки свештеници су напустили Србију заједно са војском и владом. Око 500 свештеника је било интернирано.

Током прве реорганизације Војске на Крфу у фебруару 1916. број војних свештеника је сведен на 42, док је у марту исте године он утврђен на 106. У марту 1916. године многи војни свештеници су због мера штедње изгубили тај статус и преведени у санитетско особље. Укупно је током Великог рата кроз Српску војску прошло 239 војних свештеника.

    

С обзиром на чињеницу да су војни свештеници у организацији Српске војске били присутни од тренутка када је први пут Законом војеним регулисано постојање верске службе у војсци, а то је било 31. октобра 1839. године, за време Милошеве владавине, војни свештеници са искуством од 75 година нису током Великог рата имали тешкоћа са схватањем своје улоге и задатака које су им постављале војне власти. Значајно су допринели очувању традиционалних националних и верских вредности и очували висок морал војника у најтежим ратним приликама.

Још је поменутим Законом војеним из 1839. било прописано да за непоштовање свештеника, немарност и изостајање са службе и сличне пропусте следују строге дисциплинске мере. Официр би био затворен уколико би на молитву дошао пијан, а ако би се то поновило још два пута, био би лишен чина. Војник би за исти преступ био кажњен блажом мером, а трећи пут ишибан. Најстроже је било забрањено псовање Бога и хула на светињу.“

О војном свештенствудругих вероисповести у Војсци Краљевине Србије пуковник Стевица С. Карапанџин казује: “У војсци Краљевине Србије, поред православних војних свештеника, било је и војних имама и војних рабина. Њима је био прописан посебан поступак заклињања које је вршено одвојено. Римокатоличких капелана није било, јер ни тих верника у тадашњој војсци није било.

Војни хоџа Мехмед Хашимић служио је у 6. пешадијском пуку II позива (Шабачки, тзв. шестаци) и у Мухамеданском батаљону у Дринској дивизији II позива. Он је своју службу продужио и у Краљевини Југославији. Абдул Бака је био други војни имам и у грађи се помиње као војни имам при Команди места Солун. Војни рабин је био Шалом Русо.

Занимљиво је да се први римокатолички капелани у Српској војсци појављују 1915. Године, и то на иницијативу Митрополита Димитрија. За чије потребе? За потребе аустро-угарских заробљеника. Касније по том моделу, на Солунском фронту за потребе добољовољаца римокатолика Српска војска, с обзиром на одбијање Ватикана да сарађује, ''позајмљује'' капелане од француске војске. У августу 1918. године Српска врховна команда покреће иницијативу да се званично уведу и римокатолички капелани. Томе је претходио долазак једне велике групе доборовољаца из Аустралије од којих је већина била римокатоличке вере и који су себе сматрали Југословенима.“

Изнећемо још неке занимљивости које су на овој трибини саопштене:

„Све команде закључно са командама пукова имале су војног свештеника. Поред пуковских свештеника, који су редовно у борби били у првим редовима (да нагласим, нису носили оружје), знатан број је био у болницама и превијалиштима, уз рањене и оне на самрти. У то време није се никако могло десити да војни лекар не дозволи војном свештенику да умирућег не исповеди и причести који то жели.“

О самом значају и потреби овакве трибине о Свештенству у Великом рату, пуковник Стевица С. Карапанџин, директор Медија центра Одбрана, завршава своје излагање за наук потомцима:

„...Чињеница је да би смо били физички уништени, да није било брилиантног официрског кора, храбрих и трпељивих војника, велике народне жртве, и наравно, за данашње прилике незамисливог националног јединства духа. Томе је војно свештенство дало непроцењив допринос. На крају, уважавајући поједине ставове о томе да све што је у вези са прошлошћу и у вези са религијом, јесте ретроградно и нешто што је супротстављено некаквом прогресу, стално самом себи постављам питање:

Да ли нам требају искуства из Великог рата, па и она која обухватају верски живот у Српској војсци?

По искушењима у којима се налазимо, она су наша сушта потреба, од непроцењивог значаја за садашњост и будућност.“

    

Видоје Голубовић, председник Удружења ратних добровољаца 1912-1920, приказивао је фотографије из периода Великог рата, на којима се налазе познати и мање познати војни свештеници и команданти. Говорио је о архимандриту Милентију, Нићифору Дућичу, Јакову Чупићу, проти Стевану Михалџићу о којем се мало зна а који је присуствовао 1919. године мировним преговорима о Барањи. Израдио је мапу, карту, на којој је прецизно било обележено демографско становништво, посебно црвеном бојом српско становништво, што је био материјални доказ о присутности Срба у Барањи; ово је био један од аргумената у преговорима за Барању, који је користио председник српске Владе Никола Пашић. Затим су присутни имали прилику да сазнају о српској војсци и свештенству у Бизерти, у Америци, на Корзици... као и о богослужбеним објектима начињеним од сандука за муницију и прућа. Приказао је како су војници тада славили крсне славе, како изгледају пуковска гробља и нагласио да чланови Удружења сваке године обилазе гробља да би одали почаст јер „Србија памти и зато ће вечно живети“.

У програму су учествовали вокални солиста Алекса Зарев и квинтет Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“; чули смо композиције „Тамо далеко“ и „Ово је Србија“.

Током наредних година, закључно са 2018, Медија центар Одбрана ће у оквиру совје издавачке делатности штампати књиге српских војсковођа које нису никад објављене, као и записе неправедно запостављеног генерала Живка Павловића чија је књига „Битка на Јадру“ даривана Епископу топличком Арсенију, старешини Вазнесенске цркве која је била војни храм у краљевини СХС, главном војном свештенику Слађану Влајићу, као и учесницима ове трибине.

Зорица Зец

26 декабря 2014 г.

Комментарии
Здесь Вы можете оставить свой комментарий к данной статье. Все комментарии будут прочитаны редакцией портала Православие.Ru.
Войдите через FaceBook ВКонтакте Яндекс Mail.Ru Google или введите свои данные:
Ваше имя:
Ваш email:
Введите число, напечатанное на картинке
Храм Новомученников Церкви Русской. Внести лепту