Почајевска икона Мајке Божије
Почајевска Успенска лавра – једна од четири лавре Руског царства – је тврђава православља, која се налази у југозападној Русији, на Волињу (данас је то територија Тернопољске области у Украјини). То је место на којем су се вековима сусретале границе империја, цивилизација и погледа на свет. До 1914. године на свега 8 врста одавде, налазила се граница са Аустроугарском, и слава о почајевским светињама није долазила само до суседне Галиције, већ и до Бугарске, Босне и Србије.
Некада је то била шумовита планина у чијим пећинама су се подвизавали монаси, прво кијевопечерски затворници, који су се овамо сакрили кад је Батиј 1240. године разорио мајку руских градова.
У истом овом XIII столећу двојица ових безимених подвижника су се заједно с мештанином-чобанином Иваном Босим удостојила великог чуда – јављања Пречисте у огњеном стубу изнад почајевске стене. На месту на којем је Она стајала те ноћи и молила се, на чврстом камену од кречњака остао је траг десне Стопе Богородице, најстарија почајевска светиња. Стопа је увек пуна чисте и лековите воде из извора који је избио те ноћи.
Монаси су у подножју планине ускоро подигли прву камену цркву у част Успења Пресвете Богородице; сад се на њеном месту уздиже огроман Успенски сабор, који је надвисио саму гору, пећине, Стопу и свети извор, који је саграђен 1780-их у барокном стилу. Храм се уздиже попут стене међу бескрајним пољима која га окружују и види се на великој удаљености од самог градића Почајева.
Али је тада, у XIII веку, с распадом древне Русије и постепеним назадовањем њених југозападних крајева и манастир осиромашио.
Друго оснивање обитељи спада у период с краја XVI – почетка XVII века. Грчки митрополит Неофит који је 1559. године пролазио кроз ова места задржао се да преноћи код побожне спахинице Ане Гојске и у знак захвалности за гостољубиви пријем оставио је домаћици за успомену икону Богородице насликану у стилу константинопољске школе.
Икона је три деценије стајала у домаћој капели у селу Урља (на 8 врста од Почајева), а затим је ноћу почела да зрачи тајанствену светлост, налик на онај огњени стуб у којем се триста година пре тога јавила сама Пречиста. Гојски су ово протумачили као жељу Небеске Царице да борави у обновљеној почајевској обитељи којој су предали икону заједно с богатим даровима – након што је по молитвама испред ове иконе прогледао брат домаћице Филип Козински, који је био слеп од рођења.
После Анине смрти 1644. године све околно земљиште добио је њен рођак, који је мрзео православље. Он је опљачкао манастир и присвојио икону. Међутим, њега и жену је истог часа погодила тешка болест и супружници су се исцелили тек кад су чудотворну икону вратили у манастир.
Од тада се чудотворна икона налази у специјалном кивоту у облику сјајне звезде, у трећем реду изнад царских двери иконостаса Успенског сабора. Одавде специјално спушта како би јој се ходочасници поклонили. Почајевска икона се прославила многобројним чудима.
Почајевска икона припада типу Милосрдна (Елеуса); Предвечни Младенац седи на Њеној десној руци, у левој руци је платно које обавија Божијег Сина. На копијама чудотворне иконе се у доњем делу обично слика још и Стопа Богородице.
Захваљујући заступништву Пречисте обитељ је остала верна православљу и у време пољско-литванске влдавине, чврсто се одупирући насађивању унијатства у овим крајевима.
Своју дивну помоћ Богородица је пружила и за време турске опсаде 1675. године. Тада су Агарјани опколили манастирске дрвене грађевине и претили су да ће их спалити.
И тада су Турци на небу изнад храма угледали призор који их је уплашио: Пречиста је лебдела изнад Своје обитељи у сјајним зрацима и простирала је изнад ње Свој омофор, окружена анђеоском војском с пламеним мачевима. Поред Владичице је стајао почајевски игуман који се недавно пре тога упокојио (1651. године), преподобни Јов, и заједно са земаљском братијом Ју је молио за помоћ.
Заслепљени небеским сјајем Агарјани су почели међусобно да се убијају и побегли су од места које је за њих било страшно.
Без обзира на своју приврженост православљу Почајевска обитељ је 1713. године насилно предата унијатима и налазила се под њиховом влашћу све док није разбијен пољски метеж 1831. године; вративши се под окриље православља обитељ је 1833. године удостојена веома поштованог назива лавре, при чему јој је додељено «четврто место међу руским лаврама» (после Кијевопечерске, Тројице-Сергијеве и Алескандро-Невске).
У Москви се поштована Почајевска икона налази у Петропавловској цркви у Лефортову која никад није била затворена и у коју је донета 1930-их година, у јеку безбожничких прогона.
Спомен на Почајевску икону се слави 23. јула по хришћанском рачунању времена (истог дана кад и на икону Всех скорбјашчих радост «с грошићима»).
