Овом светитељу моле се затвореници, они који траже веру у животу, горки пијанци и они који желе да се излече од тешког обољења. Људи црне коже, хишћани Америке, изабрали су га за свог покровитеља: „Братство преподобног Мојсија Црног“ занима се православном мисијом мећу афроамериканцима.
Ко је био свети Мојсије Мурин?
Разбојник: ми сви знамо да је он био разбојник који је постао монах. Али... да ли је све стварно тако једноставно: бити неко са животињским нагонима, бити насилник, неко ко ножем напада – и одједном се покајати и постати свети? Како је само за нас постала уобичајена та животна прича: био, постао, грешио, покајао се... Дајте да погледамо на необично задивљујућу историју овог човека.
Догодило се једне ноћи
Мојсије се родио у IV веку у Египту. У то време Египат је улазио у састав Римске а касније и Источно-Римске империје. Неколико векова до ислама, хришћанство је било широко распрострањено – по предању, сам апостол Марко је први донео у те крајеве вест о Распетом и Васкрслом. Египатски хришћани су преживели прогон Диоклицијана који је беснео по целој империји. У пустињи су основани први манастири, где су се подвизавали људи, ван свих човечанских моћи. Међутим, паганизам се још увек није повукао у дубину векова.
Мојсије је био роб познатог човека, могуће чиновника. Роб – висок око 2 метра, широких плећа и њега су карактерисале не баш тако мирне склоности. Био је протериван и због пијанства и варварства,чак и због убиства. Нашао је своје место у банди где је постао вођа.
Неколико година пљачкања и насиља...али одједном – све се променило: могуће је да су сва та злодела у њему пробудила савест. Једне ноћи Мојсије гледа на небо, размишља, дубоко уздишући, о Богу и о свом животу. И одједном осећа Његово присуство...
То је било довољно.
Разбојник оставља своју банду, одлази у пустињу и ево- већ стоји пред вратима манастира. Стоји на коленима испод горећег Сунца, и моли да га пусте унутра. Братија је знала ко је њима дошао на врата: слава Мурина се проширила свуда. Знали су и припремили су се за смрт: одржали су литургију, причестили се. Пред њиховим вратима је стајао - без намере да оде, бандит, способан на то, како говоре људи, да се голим рукама обрачуна са неколико наоружаних мушкараца.
Мојсије је изгубио свест од врућине. Тек тада је игуман почео да претпоставља зашто је дошао тај озлоглашени човек. Разбојника су унели у собу. Дошавши себи успео је само да прозбори: „Исповеди ме, оче“.
Исповест је била страшна и трајала је јако дуго. После ње, Мојсије је почео да живи међу братијом, која је на њега гледала са неверицом.
Да ли је мислио о томе да ли ће Бог прихватити његово покајање или не? Да ли ће га братија прихватити? И колико људи има исте такве мисли: “Да ли ће ме Бог прихватити – у животу сам толико лоших ствари урадио!“ Али он је имао ту решеност, која, по речима светих отаца, разликује светог од обичног човека.
„Не идите том лажљивом монаху!“
Бившем бандиту су дали најтежа и најнепријатнија послушања. Он их је испуњавао и тајно, ноћу, радећи тешке послове за друге монахе, приносио је воду старцима у удаљене келије. Прошло је неколико година и игуман је благословио монаха да се подвизава у самоћи. Тамо су га напала бивша браћа по оружју – и не знајући на кога су наишли. Мојсије их је све заједно везао и на својим плећима их однео пред ноге игуману који је наредио се бандити одвежу и пусте. И поразивши се са свим што се десило, бандити су пожелели да остану међу братијом.
Мојсије Мурин није заборављао ко је и какав је био. И није дозвољавао себи да заборави пређашње навике, начин живота: као и преподобна Марија Египатска, он се борио дуго са страстима. Са гневом. Са својом насилном нарави. Како се у њему та борба водила- то можемо са да претпоставимо.
Гласина о подвижнику се брзо пронела. Мојсије је покушао да нађе слуге племенитог човека који су хтели да организују сусрет са „високодуховним лицем“. „Не треба да идете том лажљивом, недостојном монаху“,- рекао је тим слугама, видевши их на путу.
Његово смирење је решио да провери и еписком пред чином када је требао да буде уведен у први степен свештенства. Он је замолио дечаке који су помагали у олтару да искушају подвижника. Они су изазивали Мојсија, ругајући се и његовој боји коже, викали су да је недостојан да приђе олтару. А он је пао на колена пред децом и рекао: „Ви и не можете да претпоставите колико сам ја недостојан - не само да приђем олтару већ и пређем праг цркве!“
„Сви који се маше за мач од мача ће погинути“
Сећате се, старац Пајсије има причу о остарелом подвижнику, који је жив изгорео у својој келији од жара из пећи? Сва братија у манастиру је била збуњена, не разумевши, како је Бог тако нешто допустио. А затим се сазнало да је подвижник молио Бога да умре баш тако, зато што је он у младости спалио у пећи једног турчина.
Мојсије се молио да за сва његова убиства убију и њега: „Много година већ чекам да дође време, када ће се на мени испунити речи мог Владике, Господа Исуса Христа, који је рекао : „ Сви који се маше за мач од мача ће погинути“. Упозоривши братију да ће манастир ускоро напасти разбојници, подвижник је остао да се моли и да чека свој час. Заједно са њим остало је неколико његових ученика. Сви су били убијени. То се десило пре око 400 година...
Штета што о Мојсију Мурину знамо тако мало. Његово преподобно житије се не чита у храмовима. Али он није ништа мањи од преподобне Марије, која се подвизавала у таквим пустињама као и он.
Како променити своје вишегодишње навике? Како тражити казну, када је теби опроштено? Како то да применимо у свакодневном животу, који не обилује ни смртним греховима, ни ватреним покајањем? Уосталом, једну ствар можемо да урадимо баш као он. На било какав порив ка осуђивању – изговорити, баш као преподобни Мојсије: “Ја носим пробушену торбу пуну грехова. Моји греси испадају иза мене и ја их не видим – а ја сам дошао, да другоме судим...“
