-У Ораховцу ништа ново, бар ништа чиме бисмо се могли похвалити – одговориће вам на ово питање, становници овог малог дела Ораховца, који још увек, грчећи се при опстанку, носи назив,, српски део“.
Децембар полако замиче у другу половину, магла умива кровове и увија се око прозора српских кућа, иза којих, за фуруном, најчешће седе стари становници овог дела града. Ако погледом продрете унутра иза замагљених стакала на прозору, видећете само њихову самоћу и замишљеност,, лутање мислима“ до тамо неких далеких села и градова широм Србије, Црне Горе и даље још где су им синови, ћерке, унуци и унуке отишли, надајући се бољем животу. А они остарели, ту, баш крај тог огњишта, не могу да оду, не иде, куд би да се потуцају по туђим становима, и да их сахрањују тамо на неким туђим гробљима.
-Нека смо ту, да макар на свом прагу умремо. Ту су не сви из комшилука, али имаће бар неко да нас достојанствено опреми и испрати на онај свет, неку сузу да пусти. Ех, свој свет, своје место, па нек ме покрије и моја земља - чује се често из њихових уста.
А опет у другим кућама деца са својим родитељима деле још једно вече. Деле и хладноћу, учење, свакодневне бриге... Радо би још трчали улицама, макар ту испред цркве, али не смеју. Са првим мраком родитељи рекли да се мора кући. Ономад бацили бомбу на продавницу у Гојбуљи, па поломили споменик, запалили аутомобил, и запуцали на кућу у Гораждевцу, па опет пуцали на киоск у Србобрану. Па и да им родитељи не кажу, знају она. Знају да треба пре мрака доћи кући. Па зар се толико сличних напада у Ораховцу протеклих година није десило. Привидна је ово слобода, чују они да родитељи кажу у разговору са комшијама ,, Нема у њих беса. Ко се чува и Бог га чува!“
И тако прође вече и ноћ. А по дану у школу. Изјуре се ту мало са вршњацима, мало изиграју пред школом.
-Ех да нам је бар школско двориште, па да у њему играмо фудбал и кошарку слободно! Овде испред школе ем уско, ем пролазе аутомобили. А ако се мало више замахнемо, оде лопта у школски прозор и ,, трас!“. Оде стакло - говоре деца, и настављају скоро у један глас:
- И игралиште док је било наше, само наше, добро беше.Могли смо бар по дану да играмо фудбал. А сад га делимо са шиптарском децом која су се доселила у комшилук. Њихови родитељи су купили Ђекину, Добетову, Илијину, Новицину, Цветкову, Ненадову и још неке куће, и није баш исто. Одиграмо ми са њима по неку утакмицу, ако нас приме, али кад дођу њихови другари из доњег дела града, ми се повучемо. Страх нас да у игри не полети лопта некоме у главу, па да опет родитељи имају проблема. Их, да нас је више, да су сви наши вршњаци ту! Али не, не помишљају да се врате, сви кажу како је у Ораховцу најлепше, али се у њега не враћају. Још су нам летос неки другари и отишли...- уз уздахе причају деца.
Тако деца размишљају, и пребрзо одрастају, брину и она, јер брига са лица родитеља прелази и на њих. Ових дана су се мало орасположили. Ближи се Божић и Нова година. Биће полазници по комшилуку и родбини, добиће дарове. А и доћи ће добри људи који воле Косово и Метохију и донеће им пакетиће, сваке године доносе. Па биће фотографисања са њима, па ће изаћи приче о њима у новинама. Можда ће им донети и нове лопте за фудбал и кошарку.
- Кад се игра на малом простору, а још и на бетону, лопте се брже цепају - кажу дечаци. Већ имамо и колекцију поцепаних лопти!- смеју се.
- Ја бих волео да имамо балон салу- довикује један дечак,- ако не у Ораховцу нек направе у Великој Хочи. Тамо барем има места. Па да се окупимо и играмо заједно фудбал. Обећали нам то пре три-четири године неки, али још увек ништа од тога...
А момци и девојке, њих десетак, окупило се на камену пред кућом у којој ради Кабловска ТВ. Иако је хладно, они се ту окупе с времена на време, грицкају семенке, попију по сок или пиво и разговарају. Не ретко се зачује и песма.
- У Ораховцу не ради ни један кафић, нит кафана, нит Омладински центар - жале се. Немамо ни једно место да се окупимо ни за најлуђу ноћ. Неки ће отићи у Хочу, али не сви. Е, тамо се мало боље живи. Имају своје кафиће, Дом културе, игралиште и више је младих. Овде нас је све мање. Како пролази време све је горе, уместо да буде боље. Дигли руке сви од нас - каже један момак.
- Да, да, дигли руке од нас, нисмо им ми битни! - потврђују да се слажу са тим и остали.
- Ево и ови наши што се оженише, удаше последњих пет-шест година како да живе овде? Немају запослење. Некима су се родиле и прве бебе, а неки већ имају по двоје и троје деце, ал како да их подижу? Социјална помоћ, дечји додатак? Јесте то је важно, али што се неко не сети да отвори неко предузеће, па да се запосли бар по један из куће, па да се живи од плате? О, ми волимо наш Ораховац, али ако се ништа не учини по том плану, не верујемо да ћемо бити ту још дуго!-завршавају ови млади људи својеврсну исповест.
Дању, ту на том истом месту, пред црквом, седе Ораховчани, разговарају о животу, политици, поделе проблеме. И сваки дан исто, фабрике у којима су до рата радили остале у доњем делу града, посла нема, од минималца се једва живи...
Стари, млади, деца... свима тешко, дани пролазе, а ништа се на боље, већ само на горе мења. Ораховац, Рајска башта из песме Гаврила Кујунџића, постаје другачији. Пева се све ређе, уз још увек добро вино, али се после песме и плаче. А како и не би? Пред очима преосталих Срба затварају се једна за другом, капије на српским кућама, па се опет кроз неко време иза њих, из до јуче комшијских дворишта чује неки други језик, неки други момци се жене, неке туђе заставе се вијоре на капијама и крововима, а у кући на зиду, уместо иконе свеца - кућног заштитника, виси запис из Курана.
А са звонаре цркве Успења Пресвете Богородице упорно се шири бруј звона. Онај исти вишевековни бруј и позива Србе на молитву и сабрање. Као да узвикује: ,,Будите се Срби, било је тешко и раније, ја знам, еј, чега сам се ја нагледало и наслушало!“
И заиста, то звоно допуњује одговор на питање са почетка приче:
- Нема, нема ништа ново у Ораховцу! Нема, али ће га бити! Чујете ли како звони? И како се шири до Проклетија, и Шаре, и како се проноси на таласима Бистрице и Дрима?
И поручује:
-Зво-ни-ћу ја још ду-го кроз ве-ко-ве, зво-ни-ћу! А и-ма-ћу и за ко-га!
