Дух и душа

Дух је око душе, усмјерен према вјечности; душа - то су унутрашње очи човјека усмјерене према области земаљског битисања у свим његовим многоструким аспектима.

Од манифестација човјечијег духа треба именовати прије свега религиозно осјећање као способност директног преживљавања реализма духовног свијета и интуитивног проницања у метафизички свијет, то је осјећај унутрашње вјеродостојности духовног опита. Он се буди, он се оживљава у човјеку дејством благодати; Његов почетак је покајање, а крај љубав.

Религиозно осјећање присутно је у човјеку. Човјек се разликује од животиња прије свега тиме што је он религиозно биће. Ово осјећање може бити изопачено, као што су изопачени ликови на неравној површини огледала, оно може бити потиснуто и ублажено човјечијим страстима, он се може сакрити у дубину подсвијести, али апсолутно нестати не може. Друга манифестација духа то је "унутрашњи логос", то је спознајна сила, која дјелује на нивоу идеја и суштина. Треће - то је способност проматрања упућености човјека према Божанству, када богоопштење постаје слободни акт човјечје личности. У самој основици проматрања леже патње као способност концентрације сила духа на проматраном предмету и реактивна сила, која штити дух од вањске агресије.

Душа ипак у себи има следеће силе. Прва је разум и расуђивање. Она се манифестује двојако - кроз лексично и живописно мишљење: она не прониче у суштину ствари, она је одвојена од духовног свијета; она изучава само појаве и особине. У палом стању разума оно постаје узурпатор Логоса и оних спознајних сила, које су Свети Оци назвали умом. Душевни разум се прогласио као јединствени инструмент гносиса, он претендује на решење метафизичких питања која леже иза граница његових могућности, он се убацио у област религије и хоће да буде тамо диктатор. Он гледа себе као на господара свијета, сматра да су безгранични његова сила и моћ, он је створио науку и цивилизацију - тј. нову вавилонску кулу. Одвојивши се од духа, човјечији разум је постао главни извор гордости - тајног или јавног богоборства. Када га, пак, осјени благодат, тада он види своју мјеру и своје границе и покорава се духовним виђењима. Тада он у овом земном бивствовању види творевину Божанске премудрости, у материјалном свијету - не само узрочно-последничне везе, већ и симболе и ликове духовног свијета. Спојивши се са Логосом он очитује његова откровења и профористичкој (вањској) ријечи, духовна знања он доводи у одређене логичке системе кроз земне ликове, и открива сакривено.

Друга сила душе је - жеља. Одвојивши се од религиозног осјећања, из духовних преживљавања она се претвара у пожуду, тежњу ка наслади, у мрачне страсти, извитоперену (нестварну) осјећајност. Ова сила је највише повријеђена претходном. Разум, који је усхићен својим видљивим успјесима и достигнућима, није постао цар већ роб пожуда. Сјединивши се кроз покајање са духовним осјећањем жеља престаје бити невиђена и импулсивна. Она помаже уму да тежи према добру, она види у овом свијету сјенке изгубљеног раја. Жеља као сила душе сјединивши се кроз благодат са силама духа, претвара се у носталгију за Божанском љепотом.

Трећа сила душе код Светих Отаца назива се осјетљивост. То је заштитна сила душе. Она треба да чува душу од зла и гријеха, као имунолошки систем човјека -од инородног тијела. Њена најбоља манифестација је света мржња према ономе што разлучује душу од Бога, ипак, послије пада у гријех сила осјећања окренула се против онога што омета испуњавање страсних жеља; у овоме случају ова сила личи на мач, који је добијен да се штити од непријатеља, али је душа овај мач окренула против себе и непрекидно наноси њиме себи све нове ране. Реактивна сила, повријеђена гријехом, не манифестује се као очување личности, већ као потврђивање човјекова егоизма, на вањском плану она се манифестује као огромна амплитуда: од стране љутње и нетрпјељивости у породичном кругу (синдром ситног бијеса) до људских катомби које врше тирани (пир сатане). Раскорак између жеље и могућности изазива и храни осјећај љутње и злобе: човјек прима сав свијет као непрекидну неправду у односу на њега, као да се читаво човјечанство договорило да би узнемиравало њега. Такав човјек личи на бомбу напуњену прљавштине, која ће, ако се неопрезно додирне, експлодирати. Овај осјећај, појачавајући се, може довести човека до страшних душевних стања, излити се у садизам и незадрживу тежњу за убијањем.

Када се кроз покајање и благодат, раздражива сила душе сједини са духовним осјећањем обраћености према Богу, онда она постаје динамичко одрицање од гријеха, самокритичности, мржње према демону, осјетљивости према убацивању мрачних импулса у човјечију душу, ефикасним оруђем у чишћењу срца од страсти.

У овом питању сударили су се међусобно Исток и Запад. Исток јасно разграничава област духа и душе, запад их стапа у душевни монизам. Осим тога западна антропологија говори о гријехопаду човјека само као о губитку Божанске благодати при очувању природног стања душе. За источну антропологију гријехопад представља дубљу драму у историји свијета: човјек је испао из центра свога живота, на мјесто Бога он је ставио себе. Богоборачки импулс раскинувши савез човјека за његовим Творцем, деформисао је саму човјечију природу. Дух је постао одвојен од душе, будући да је одвојен од Бога, душевне силе су се такође разишле међу собом: разум, осјећање и воља час се слажу, час противурјече једно другом. Зато је источни аскетизам борба за човјечје срце, зато источни подвижник не вјерује себи, не вјерује својој души, његов је циљ покорити душу духу, а дух благодати. Зато је основа аскетике Истока - покајање, тај плач о гријесима кога не схвата свијет, сматрајући га слабошћу, малодушношћу и болесном сузљивошћу. Западни подвижник почиње од оштрог изазова тамним силама пакла, са којима је спреман борити се, као витез са горостасима. Основа овога подвижништва није покајање, већ част и љубав; али каква љубав? ...