Ако је идеал пастира свима (чак и онима који се непријатељски односе према Цркви) познат – јер је то Сам Спаситељ, воде се разноразни разговори о томе колико је садашњи клир далек од овог идеала и да ли је у принципу могуће да се он достигне, као и шта то спречава, и често се доносе површни и исхитрени закључци.
О проблемима и тешкоћама пастирства, о свештеничком служењу и животу, дужности и немоћима, о томе шта је главно у васпитању будућих клирика – разговарамо с протојерејем Андрејем Ткачовом.
Протојереј Андреј Ткачов
– Оче Андреје, на које потешкоће наилази савремени пастир?
– Главна тешкоћа је иста – тврдокорност људског срца за реч Божију. У људском животу има много таштине, много умора и мало пажње. Човек је постао расејан, не усредсређује пажњу на питања духовног садржаја. Ако свештеник жели да сеје реч Божију, биће мученик. А ако не жели да је сеје, може живети мање-више мирно, зато што у овом усковитланом мору може да изабере да обавља требе и да ни о чему више не размишља.
Сад је погодно време за пастирство, јер се отварају храмови, шири се зона делатности, има много пастве – и потенцијалне и постојеће. Али се данас од свештенства више тражи. Људи свештеника гледају кроз лупу. Непријатељи Цркве му траже мане, хватају се за сваку његову реч, прате га, шта једе или како се облачи. Тако да пастир увек мора бити на опрезу и спреман.
А тешкоће у проповеди Јеванђеља су у принципу исте у сва времена. Светитељ Јован Златоусти је говорио: «Хришћанство има два непријатеља: паганство и јудејство.» Сви непријатељи хришћанства се облаче у полујеврејску или полупаганску одећу – по духу, иако нису стварно Јевреји или пагани.
– Сад је модеран термин «пастирско сагоревање». Како свештенослужитељ да превлада губитак жеље да служи?
– Умор је неизбежан. Али једно је умор, а друго је дезертирање. Не смемо бити дезертери! А можемо да се умарамо. Можемо да се умарамо, да се одморимо и да наставимо да се трудимо.
И обавезно треба да тражимо оне који су бољи од нас. Кад човек нађе некога ко је бољи од њега, он стиче радост и бодрост видећи лепе примере. Најбоље је да се човек умори онда кад се не пореди са самим собом.
Ако свештеник не налази у животу бољег од себе, нека га тражи у књижевности, у историји, у сећању, у црквеном календару – и нека се угледа на оне који су бољи од њега. И нека се креће увис.
– Дешава се да се свештенослужитељи према свом величанственом служењу односе као према занату. Зашто се то дешава? Да ли је у питању то да се човек слама или је његово усмерење од почетка такво?
– Ако човек од почетка на свештенство гледа као на велико служење, тешко је да ће испред престола стајати као испред машине. Свештенство сасвим сигурно није професија. Оно је нешто посебно, то је служење. Можда грешим, али ми се чини да они који се према свештенству односе као према професији, као према начину да зараде новац и прехране породицу, јесу људи који су от самог почетка на свештенство гледали у овом светлу. Тешко је рећи одакле то потиче. Можда се корен крије у далекој прошлости, још од левитизма, још из оног система од пре револуције, кад је свештенство било слој, кад се свештенство наслеђивало, кад је син свештеника највероватније такође постајао свештеник: људи су примали чин немајући лично призвање и било какву жељу, једноставно, као нешто неизбежно. Син обућара је обућар, син тесара је тесар, син продавца је продавац, син свештеника је свештеник. У таквом систему слојева и касти све свето пре или касније умире. Можда се корен крије још у томе. Премда је то можда и новија појава.
Мислим да човек који је ишао у свештенство да ратује, да се бори, да буде рањен и да задобије венце и служи Христу, чак и ако би хтео, не би могао само да обавља требе. Чак и у случају да падне, да згреши, да се умори, чак и у случају да се повуче, свеједно ће у души чувати свој идеал. Зато је врло важно који је мотив и с каквим идеалима човек улази у свештенство. Свештенства се треба прихватати само ради Христа и само са узвишеним идеалима: идем да служим Богу. Тада ће сви падови бити искупљени: човек ће падати, али ће устајати. А ако иде да му љубе руку, на пример, или да на рукама нема жуљева, да с умиљењем изговара возгласе зато што има леп глас... Ако имаш леп глас – иди у оперу, па певај, немој у свештенике. Грех је закопан на самом почетку наше делатности. Ко је лоше почео, лоше ће завршити.
Зато духовници у богословијама и епископ који рукополаже треба да буду врло пажљиви, да будно гледају какво је младићево усмерење. Можда треба поставити извесне филтере како у стадо не би ушао туђинац. Јер, ако најамник уђе у стадо, баш га брига за овце. Он долази по своје. Од оваца су му потребни вуна, млеко и месо. Он не намерава да умре за овце.
– Формирање пастира почиње у породици. На шта пре свега треба обратити пажњу приликом васпитавања будућег свештенослужитеља?
– У пастирским посланицама апостола Павла – у 1. и 2. Тимотеју и Титу – говори се о породичној норми односа према пастви. Ове посланице будући свештеници треба дословце да науче напамет. Апостол пише: «Старцу говори као старцу, старици – као мајци, женама као сестрама, са сваком чистотом, а млађима као браћи.» А ако човек нема правилне односе с мајком, оцем, браћом и сестрама, биће му веома тешко да на правилан начин изгради однос према пастви.
Породица је школа врлина, породица васпитава и учи човека како да се правилно понаша. Коме да попусти, пред ким да се смири, коме да дâ прву кашику, прво парче, кога да смири – «дођи касније». И данашња криза породице се, наравно, одражава на све, зато што из грбавих породица излазе грбави пастири.
Преподобни Пајсије Светогорац је у једној од беседа отворено рекао: ако буде уништена породица, нестаће свештенство и монаштво. Можемо се запитати – а зашто монаштво? – Зато што је зачетак монашких врлина такође у породици: стрпљење, љубав према Богу, молитва, поштовање према ближњем, жеља за смиравањем, за тим да човек стане на друго, а не на прво место.
За породицу се треба борити. Зато што су нормативни односи у парохији – породични односи. У нашој Цркви је и лексика породична: отац, мати, баћушка, брат, сестра. А уништена породица ће повући за собом распад свега осталог.
Пастир добри
– А како треба да се граде односи између највише црквене хијерархије и свештенослужитеља?
– Вероватно су идеални односи између хијерархије и свештенства исти као између доброг пастира и добре парохије. Рђав свештеник се према парохијанима односи стандардно: службу је одслужио, касу је сакупио, «отишао сам, до виђења, не дирајте ме». Исти такав модел може постојати и у односима између епископата и клира: касу сам сакупио, упутства сам поделио, и – до виђења.
Добра парохија личи на породицу, а свештеник је у њој – отац, баћушка, који познаје своју децу, који зна њихове потребе, одазива се на њихове потребе, жртвује своје време, здравље, снагу и новац. И они су спремни и да умру за њега ако треба, зато што знају да их воли. Желели бисмо да се и епископи тако односе према свештеницима. Свештеници су њихова непосредна паства. Да, паства епископа јесте сав народ Божији у њиховој епархији, али је ова паства посредно њихова, она је њихова кроз свештенство – а непосредна паства епископа су свештеници. И добар свештеник полаже душу за свој клир. Ако епископ воли клир, то се ни од кога неће сакрити. Људи јасно осећају ко их воли, а ко их не воли. И клир ће волети свог архијереја, и архијереј неће пожелети да мења катедру: рукоположиће га у неки град и он ће пристати да остане тамо до краја живота, па чак и ако му нареде да пређе на другу катедру, ако га унапреде – он ће плакати остављајући своју паству и људи ће плакати за њим. Желели бисмо да постоје такви топли породични односи. Наравно, архијереј треба да употреби и власт тамо где је то потребно – јер није случајно што има жезло у рукама, поједине овце треба и да изгрди, као што је код Језекиља речено: «Болесну исцели изгубљену нађи, а дебелу укроти.» Епископа се треба плашити, он се не може волети као «душица». Треба га волети као оца и плашити га се као оца. Треба га поштовати. Али и строгост архипстира треба да буде очинска, брижна за добробит пастве, а паства епископа су, понављам, пре свега свештеници.
– Морални идеал пастира у нашем поимању јесте Христова личност. Међутим, медији све чешће говоре о сумњивим моралним поступцима свештенослужитеља, па и о таквим који доводе до трагичних последица. Како православац треба да се односи према таквим стварима?
– Треба имати на уму да се Црква састоји од милиона људи и да у Цркви има на десетине хиљада пастира. Кад би већина пастира били грешници, свакодневно бисмо имали прилике да слушамо о томе да је неко некога прегазио колима, о тучама, о вађењу ножева, лоповлуцима и прељубама. На срећу, такве ствари чујемо једном годишње. Можемо уопште и да не чујемо, зато што се такве ствари дешавају – шта се ту може! Једноставно, не треба човеку лепити етикету. Дешава се да човек греши. Не само обични људи, већ и велики падају. Али, понављам, у Цркви има на десетине хиљада пастира – и огромна већина не само да никога није прегазила у целом свом животу, већ можда ни нема аутомобил. Многи пастири живе у врло скромним условима.
А што се тиче медија... Информације у њима се често приказују тенденциозно и немају за циљ толико да расветле чињенице, колико да полазећи од чињеница раздувају скандал. Црква је увек објекат напада и неки је никад неће волети. А пошто је не воле – значи да је критикују, а пошто је критикују – значи и да хуле на њу. И увек ће се наћи они који желе да из неке конкретне чињенице изведу општи «закон» и да овај «закон» изложе на јавно разматрање и осуду.
Тугујемо због ових или оних грехова, али се сви исповедамо – и свештеници се исповедају, нисмо ни ми безгрешни. Ако, на пример, лекар начини неку лекарску грешку, не кажемо да су сви доктори убице. Ако је професор, на пример, истукао дрског ученика, не кажемо да су сви наставници хулигани. Овде не треба да постоје уопштавања. То је појединачан случај
Међу свештеницима има много светих људи, и узгред речено, њих има много више него других. И реч Божија живи, и Црква опстаје без обзира на то колико је већ преживела, колико је свега било, колико ће још свега бити... Црквени живот није булевар на којем расту руже, то је стаза с препонама. И ми не да просто шетамо кроз живот, не тумарамо беспослено до Царства Небеског, већ савладавамо стазу с препонама. Ту су и змија, и ров, и зид... – овде трчимо, тамо прескачемо, овде падамо, тамо устајемо – тако се крећемо.
Не треба журити са закључцима. Онај ко је згрешио нека се каје, а ко није згрешио, нека не жури са осудом, зато што треба да зна: за кога нешто осуди и сам ће учинити. Колико пута нам живот доказује да људи греше управо у ономе због чега су осуђивали друге! «Ако згреши неко од вас, ви духовни, исправљајте таквог духом кротости – пази на себе, да не паднеш и ти у искушење.» Односно, ако видиш да је човек пао – поправи га, ако можеш, а ако не можеш, пожали га. Али га немој осуђивати – пази н себе да не учиниш исто. И немој бити злурад. Ко међу нама нема греха, па да некога каменује? Тако да верници треба да буду мирни и да се не збуњују због онога што пише у новинама. Увек је свега тога било, а биће и убудуће.
– Шта треба да буде најважније за свештенослужитеља?
– Треба да се потрудимо да заволимо Исуса Христа. Треба да имамо лични однос, лично, срдачно и пуно љубави осећање према Исусу Христу. Треба да волимо Свету литургију и шта год да се дешава у нашем животу да служимо литургију увек кад имамо прилике – са страхом Божијим, с вером и љубављу И не треба да нас збуњују наша слабост и греховност. Зато што између апсолутне Божије светости и релативне људске светости увек постоји веома велики јаз. Не смемо падати у чамотињу зато што нисмо апсолутно свети. Већ треба да пређемо преко своје греховности и слабости и да се крећемо напред – ка Оном Исусу Којег волимо. И да служимо литургију.
Треба да волимо људе и да не волимо новац. Треба да пожалимо људе и да их учимо. И опет ћу рећи: треба да волимо литургију. И да презиремо сопствену слабост. Да идемо напред без обзира на све. А све остало ће се придодати.
