Из ових навода, можемо закључити да је један од највећих проблема за успешно остваривање васпитне улоге школe (школа je законски дефинисана као васпитно-образовна установа) предмет веронаука.
Ове тврдње прилично су злонамерне имајући у виду да је деградирање васпитне улоге српских школа, почело потпуно независно од веронауке. У духу неолибералних реформи школства за само осам година донели смо три потпуно нова Закона о основама система образовања и васпитања (случај који је незабележен у свету). Сваки од ових закона био све либералнији, повећавајући права ученика, на уштрб права оних који обављају образовно–васпитни рад (васпитача, наставника и стручних саветника). Посебно је интересантно да смо 2009. године донели закон, који је из свог имена избацио реч васпитање, па смо тако добили „Закон о основним школама[3]“. Либералне законске одредбе умањиле су могућност кажњавања непослушних и недисциплинованих ученика, бежање са часова све је теже озбиљно санкционисати, да би на крају била донесена одлука да се владање избрише као оцена која утиче на просек ученика. Све ове ствари онемогућују оне који обављају образовно-васпитни рад (а самим тим и наставнике веронауке) да добро раде свој посао. Последице оваквог стања су да из године у годину имамо све већи број случајева насиља у школама[4].
Све наведене чињенице, могу нас довести до закључка да овакве организоване кампање о укидању веронауке немају никакве везе са бригом о васпитној улози школа, већ да је по среди напад идеолошке природе.
Један од главних задатака претходних власти, а посебно ове данашње је, како сами често воле да кажу, промена свести, а да би она била могућа потребно је уништити традиционалне вредности српског народа, које су неодвојиви део српског идентитета. Управо те вредности са собом носи веронаука као таква, која није само обичан школски предмет, већ неодвојиви део српског школства, имајући у виду да је оно настало приликом описмењавања и просвећивања српског народа која су се одвијала при црквама и манастирима. Први предмети који се изучавају у овим школама у тадашњој Србији јесу писменост и веронаука, а они су се задржали и након губитка слободе од Отоманског царства, и након ослобођења, у просветним установама које ствара кнежевина и краљевина Србија. Веронаука је постала вековни стуб српског школства, па је самим тим постала је највећи противник оних који су је насилно укинули 1945. године, а чија деца и унуци уз помоћ нових идеолошких матрица покушавају и данас да је укину.
Нова идеологија, неолибералног школства, на принципу слободног тржишта, донела нам је школе-продавце образовних услуга, и ђаке-потрошаче, који лишени било каквог развијања самосталности, креативности и критичког размишљања, лако усвајају један нови систем вредности, потпуно супротан од оног вредносног система којим је веронаука вековима обликовала наше школство, па је самим тим веронаука данас остала једина сметња да се тај систем без икакве сметње у потпуности имплементира у наш образовни систем.
Те нове вредности реформисаног школства, имали смо прилику да упознамо, када је без консултовања Министарства просвете, науке и технолошког развоја, противзаконито, Покрајински секретаријат за спорт и омладину увео у одређеном броју школа, пилот пројекат у виду изборног предмета „Здравствено васпитање о репродуктивном здрављу[5]“, у чијим уџбеницима деца уче да се „Дуготрајним истраживањима и проучавањима дошло се до закључка да је хомосексуалност нормална и позитивна варијација људске сексуалности[6].“ и да „Не постоје препоруке ни границе када се може најраније (или када треба најкасније) почети са сексуалним односима[7].“ Овај пилот пројекат, само је једна од припрема озбиљног спровођења тзв. „школске квир инклузије[8]“ у образовном систему Србије, што нам показује и члан 56. у првој радној верзији будућег „Закона о родној равноправности“, где пише да је „обавезно стицање знања из области сексуалног образовања и репродуктивног здравља, промовисање многострукости и вишеслојности људских идентитета и тачан приказ истополне сексуално-емотивне оријентације, трансродности, трансполности и интерсексуалности, индивидуалност, солидарност и креативност[9]“. Ова пропаганда посебно је јака ових дана, па смо имали прилику да видимо да се у дечијој емисији „Мали дневник“ на Радио-телевизији Србије, злоупотребљавају деца од свега пет или шест година, како једва наученим реченицама, са тешком муком при изговору, промовишу доношење овог закона[10].
Овакви напади, у наредној години биће све учесталији и укључиваће још већи број институција. Због тога се треба добро припремити стварањем једног ширег фронта, поготово између традиционалних верских заједницa и цркава у Србији, интелектуалаца, професора, наставника, родитеља, разних удружења и других, који се неће усресредити само на одбрану веронауке, него и на одбрану и обнову уништеног српског школства.
Игор Стевановић Орељ – главни уредник аустријско-немачко-српског часописа „Споји!“
