Са митрополитом бориспољским и броварским Антонијем (Паканић) беседили смо о разлозима одласка у манастир, о љубави према молитви. Разговарали смо и о чврстој вољи, као и о подвижницима древних времена.
Владико, поделите са нама своје искуство: зашто сте решили да примите монашки чин?
На моје духовно васпитање утицао је женски манастир посвећен Вазнесењу Господњем, на периферији мог родног села Чумајево: тамо су за време хрушчовских гоњења превезли монахиње скоро из читавог Закарпатја. Њихов молитвени дух и дубока вера били су попут кандила у мојој души запаливши жељу да будем свештеник. (Узгред буди речено, из нашег села је потекло много свештенослужитеља). Нисам имао посебну жељу: шта по професији да будем. Сећам се тренутка када сам дефинитивно схватио да желим бити свештеник. Догодило се то за време богослужења на коме је први пут у нашем храму служио Мукачевски и Ужгородски Сава. Тада сам похађао пети разред. После сам неколико година служио као ипођакон код њега, без обзира што до Мукачева има више од 100 км. Из тог разлога сам често био одсутан на часовима. Моју маму су позивали на разговоре код директора. Међутим, она ме није укоравала јер је схватала да сам чврсто и озбиљно изабрао пут до црквеног олтара. Мајка се ноћима тихо молила да се околности уреде и све прође добро. А лик епископа Саве-строгог монаха, богослова и доброг архијереја-одиграо је одлучујућу улогу у избору школе-богословије у Тројице-Сергијевој лаври коју је и он завршио.
Чиме се живот монаха у архијерејском чину разликује од битисања обичног монаха?
Архијерејско служење је исто послушање. У ништа мањој мери (можда чак у већој), подразумева аскетизам и потпуну усресређеност на стицање благодати Духа Светога. Епископи се не ослобађају монашких завета, већ им се додаје још већи терет колосалне одговорности пред Богом, Црквом (која му је поверила апостолско служење) и људима који у њему виде доброг пастира и неоспорни црквени ауторитет.
Некада људи далеки од Цркве говоре да се постриг може примити тек после васпитавања деце и окончања каријере. Како се ви односите ка таквом мишљењу?
Најраспрострањенија и најпогубнија заблуда је у томе да се посао спасења може одложити за „касније“. Онај ко је провео младост по законима плоти, тешко да се може ослободити од страсти у старости, када је најтеже борити се са дугогодишњим навикама. Ако се неко остварио као породичан човек, васпитао децу, изградио каријеру, онда је апсолутно неразумљиво: шта ће њему манастир? Није реч о хобију у пензији. Монаштво је горење духа, када за тебе цео свет постаје јалов и трагаш само за једним, неопходним-Царством Божијим.
А ако бисмо говорили о старости као о искуству и мудрости који су неопходни монаху?
Монаштво-нису само старији. Духовно искуство се управо и стиче монашким животом. Разуме се, требало би избегавати крајности. Ако су за ступање у брак најбоље године између 20 и 30, за монаштво су између 30 и 40. Може се, наравно, и раније примити постриг, али се тада степен ризика повећава. Сматрам да би са лицима млађим од 20 година требало причекати.
У ком узрасту су постризали у древним манастирима?
У древним временима су се дуго припремали за монаштво. Није се инсистирало на томе да младић иде у манастир. По доласку у свету обитељ, особа је дуго била у статусу искушеника. Уколико би се разочарао, могао је да се врати животу у свету.
Шта радити са онима који сањају о монаштву, а имају породичне обавезе?
Оставити породицу сањајући о монаштву-није богоугодна ствар. Зашто се препуштати маштаријама које свети оци називају бесовском прелешћу? Ако је Господ позвано на породичан живот, потребно је са хришћанским трпљењем и љубављу носити тај крст, који није ништа мањи од монашког. Требало би одлазити у манастир по благослову духовника и узајамној жељи супружника, наклоњених монаштву и ослобођених од брига о узгајању деце. Главно-уколико нема љубави према молитви, онда се треба уклонити од мисли о монаштву.
Ваше Високопреосвештенство, како је познато, са монашким ограничењима се слажу и многи мирјани: они, на пример, говоре како је пост користан за здравље. Али, довољно је да монах спомене „сећање на смрт“ и сви окрећу леђа. Шта значи „сећање на смрт“? Да ли је истина да је за одржавање таквог сећања неопходно скоро спавати у гробу?
Древни подвижници вере су се одрицали овог света, руководећи се не страхом, већ тиме што им је био непривлачан. За њих је пустиња место пуно животне радости и духовног богатства, а не таман и влажан гроб (како погрешно многи мисле). Још је у 5.веку, блажени Дијадох Фотијакијски формулисао опште правило за одлазак од света: „Ми добровољно одбијамо сладости овог живота тек онда када окусимо сладост Божију у свој њеној пуноћи.“ Истински живот се састоји од стицања Божије благодати која освештава и преображава. Њен недостатак доводи до умирања света и апокалиптичких катастрофа као видљивих признака агоније.
Још један аспект монаштва-посебно, ни са чим неупоредиво служење свету: кроз очишћење срца, молитву и аскезу Божанствени свет улази у душу. Taj свет је срж свега, он преображава читав универзум и реанимира човечанство које умире. Уколико не постане носиоцем духовног света, свет неће преживети. Због тога се , у циљу супротстављања деструктивној сили греха, и прима се монашки постриг.
Шта можете посаветовати онима који желе да постану монаси?
Одлука о постригу може бити донесена само при трезвеном и озбиљном размишљању. Неопходна је дубока жеља и да, после дугог искушеништва, човек буде сигуран да је монаштво његов призив. Често сам у прилици да разговарам са младим људима који стоје на раскрсници. Неки од њих кажу: „мислим о монаштву, али се колебам“. У тим случајевима обично одговарам: „Докле год је присутна макар сенка сумње, не треба примати монашки чин. Не треба журити. Боље сачекати макар три године, а затим проверити: да није ослабила жеља, да се није охладила? Грешка може имати трајне последице: прекршивши завете, човек често није у стању да се врати нормалном животу с обизом на то да је задобио духовну трауму.“
