Једном је преподобни Антоније имао визију: цели свет заробљен у мрежи ђавола и ухваћен у његову замку. "Ко може да се ослободи из те мреже?" – са жалошћу је уздахнуо старац и добио одговор на своје питање: "Смиреномудрије спасава од ђавола, и његове сплетке не могу ни дотаћи човека кога краси та врлина".
Направили бисмо озбиљну грешку ако бисмо претпоставили да се оно што је откривено светом Антонију тиче само монаха, а не и благочестивих мирјана. У стварности, свеопшта хришћанска врлина смиреномудрија чува супружнике од многих препрека, које их чекају на заједничком путу.
Ево једног јарког примера демонске замке у коју упадају многе младе породице: жена почиње да сумња да је муж вара.
Њој се све време нешто чини, и она заборавља на руску изреку: "када ти се причињава - прекрсти се". Она не зна, а можда и неће да зна, да ђаво има посебну власт над човеком који се давно није причестио. У том случају, она почиње да верује да је оно што јој шапће ђаво заправо њена сопствена мисао.
А поред тога, како народ каже, свако на ствари гледа по мери сопствене искварености.
Сав садржај њиховог заједничког живота се своди на посао и изласке викендом са друштвом. За децу је још "рано" и све њене мисли су устремљене на њеног мужа, на себе и на то шта о њима мисле други људи. Таква непрекидна, горда, готово болесна опседнутост собом, у потпуности је природна за психички и духовно недовољно зрелу жену.
Муж на почетку лакомислено одбацује све то уз шалу, и да будемо потпуно искрени, њега забавља њена сумњичавост. Он у почетном периоду радосно замишља да је љубомора знак истинске љубави. Верује у ту замисао све док не почну да га нервирају свакодневне провере мобилног, мејла, Фејсбука, па чак и џепова.
А после се већ демон досети, и пошаље га на пословни пут, где се све те сумње заиста и остваре. Он се испрва супротставља изненадном искушењу, али после почиње да мисли: "она ионако сматра да сам гад..."
Тако ђаво разбија породице.
И све би могло бити сасвим другачије да је барем један од њих показао скрушеност - ту као дијамант многострану врлину, која нам омогућава да разумно сагледамо своје несавршенство и да заузврат, без повода, не трагамо за несавршенством у другима. Поред тога, скрушеност у нама буди благодарност према Богу и ближњима, за оно мало што ми имамо.
На жалост, породични психолози-консултанти, који се у наше време шире као печурке после кише, посматрају ову врлину као срамну слабост и ружни дефект душе.
У ствари, најбољи начин посрамити супруга за грешне мисли, па чак га и отвратити од реалног греха, је кротко и скрушено гајити поверење у њега, веровати му као што деца верују својим родитељима. Што се тиче мужа, њега би спасила скрушена снисходљивост. Тада не би озбиљно схватао неутемељене увреде своје жене, на начин на који родитељи не схватају озбиљно дрске глупости своје деце.
С друге стране, можемо искрено опростити ближњем свом његове грешке, само ако смо и ми сами смиреномудрено свесни својих недостатака и грешних мисли. У случају породичних проблема треба да имамо на уму да свог супруга или супругу сами бирамо, не примећујући, хотимично или нехотимично, њихове духовне недостатке.
Али савремени човек, одвојен од Цркве, бира други пут. Он се панично боји да опрости другоме, да призна своју првобитну погрешну претпоставку и покаже благонаклоност, чак и да је ту реч о томе да га је неко случајно нагазио на ногу, јер сумња да ће га исти следећи пут намерно ударити у врат.
Он или она учествују у психолошким тренинзима: "како да постанеш краљ/краљица", где их уче да главне привилегије монарха – осећај одговорности и кротки опроштај – замене за лукаво умеће манипулације "партнером" уз стално пребацивање кривице за своју несрећу на друге.
Као резултат свега тога, породични живот, окован демонским силама, претвара се у пакао самопотврђивања, сумњичавости и сладострашћа, које убрзо досади. У таквом породичном животу се сваки, па и мали, проблем претвара у повод за развод и попут куке качи за ђаволску мрежу.
Визија преподобног Антонија Великог нас не подсећа само на то да су правила духовног живота за монахе и мирјане једнака, већ и да су пакао и рај опипљиве појаве. Предукус и првог и другог, човек осећа сада и овде у земаљском и, конкретније, у породичном животу.
Узгред, постоје и супротни примери, када супружници скрушено праштају једно другом и када то за њих постаје добра навика.
Мислим да је свако од нас барем неколико пута у свом животу упознао такве породице у којима царује атмосфера спокоја, душевне топлоте и унутрашње слободе. Слободе од гордости, тојест од свих разноврсних замки, које су се показале преподобном Антонију Великом.
