Млади људи се налазе на раскршћу. Они проверавају вредности, које су родитељи успели да им усаде и трагају за својим, личним путем ка истини. Како с младим људима треба говорити о Цркви? Како пронаћи одговарајуће речи и не уплашити их? Како сами родитељи треба духовно да се припреме за тај сложни дијалог? На та питања одговара протојереј Александар Овчаренко.
Како говорити са децом о вери и Цркви... С малишанима је нешто лакше, али са тинејџерима је потребно разрадити озбиљан приступ. За тако нешто не постоји рецепт, који ће одговарати свима. И хвала Богу за то! Сви се ми разликујемо, па су и наша деца сва посебна. Зато разговору са њима треба приступати промишљено. Ако у било шта кренемо непромишљено, увек ће све резултирати жалосним духовним последицама... Без промишљености нема добрих дела.
Прво што родитељи и свештеници треба да ураде, када започињу разговор о вери са младима, је да у себи пронађу онај тренутак истинске духовности. Нека се сете тихе молитве, или када у покајању стоје пред Богом при Исповести, нека то буде тренутак када су осетили присуство Бога. Наравно, све то зависи од случаја и околности у којима се разговор води, увек се треба прилагодити ситуацији. Али од суштинске важности је да без скривања, без било каквих маски и искрено започнемо овај јако битан разговор. Сви ми вољно или невољно носимо мноштво маски: учитеља, шефова, жртви итд. Све те маске само скривају наше праве личности. Тинејџери имају истанчан осећај да препознају ту лаж. Зато у том разговору одрасли морају да покажу своја искрена осећања, бол, саосећање, али не због себе, већ због своје деце! То је јако битно!
Дечја вера је „вера маме и тате“, зато што „тако треба“, или „да ме не би грдили“, а у случају тинејџера то може бити и ствар инерције, ако су дете водили у цркву од малих ногу. Деца још увек нису проживела лични сусрет с Богом, тај својеврсни и прекрасни догађај који их очекује. Постоје изузетни случајеви, када без сумње видимо у детету живу, тврду и праву веру. Можемо слободно рећи да су та деца света.
Веома је тешко са децом говорити о вери, а нарочито са тинејџерима. Они су посебни људи и с њима се не може претварати, или разговарати путем отрцаних фраза и клишеа. Кроз минут досаде, они ће већ бити у другом свету, а кроз пет минута, већ ће почети да вас избегавају. Али то не значи да ми треба да се играмо са њима и да их забављамо. Понављам, само искреност и поштовање према њима, прихватање тог младог човека као себи равног саговорника, може бити успешан метод. Не можемо третирати младе, као неку „глупу дечурлију“.
На почетку треба изградити исправан људски однос са младима да би разговор успео, а после долази интеракција. После тога је сваки случај за себе. Не треба моралисати и придиковати. Неподесна проповед и извештачена побожност могу одгурнути младића од Бога и Цркве. Треба да се изражавамо просто и разумљиво. Христос је проповедао кроз приче, које су биле разумљиве за народ. Ако једноставно желимо да „обрушимо“ Јеванђеље на тинејџера, код њега ће прорадити његов младалачки инстинкт за самоодржање. Једино ако не вршимо претерани притисак и ништа не намећемо, можемо пружити прилику том младом човеку да нам крене у сусрет. Не можемо да „утерамо“ младе у Царство Божије, бољи приступ је да се мало дружимо са њима. Треба да сазнамо њихова интересовања и проблеме, како бисмо могли да започнемо једноставан разговор из душе. Након тога ће контакт бити успостављен.
Најбоље је не урадити сав посао уместо њих, треба им дати онолико колико им је духовно потребно и оставити могућност тинејџеру да сам поразмисли, да сам изведе закључке. Потребна је вештина упутити младог човека ка Христу, али другог пута нема. Ако заиста желимо да наша деца постану искрени верници, морамо да ризикујемо. У принципу, као и увек. Треба увек обратити пажњу на узраст детета, и на то да ли се ради о дечаку или девојчици и разрадити специфичну тактику. Такође, морамо прихватити да наша деца имају право на избор и на грешке. То право им је подарио Бог, јер Он је сваку душу створио слободном и јединственом.
Уопштено говорећи, сваки разговор о вери не треба да почне од духовних танчина, већ од душевности. Сетимо се речи апостола Павла упућених Коринћанима. „Али није прво духовно, него душевно, потом духовно“ (1 Кор. 15, 46). На пример, дете се играло и разбило чашу. Кроз један трен дете ће тражити нашу подршку. До малопре је било безгрешно весело (обратимо пажњу на 50. Псалм), а сад је узнемирено, још нема страха, али ту је плашљиво ишчекивање. Шта то чека дете? Шта оно може чути од нас? У пракси постоје само две варијанте. Прва је гнев и бес родитеља, и кажњавње детета. Као последица тога, детету се умртвљују мисли и осећања, а у будућности то може довести до слабости душе. Оно из тога ништа позитивно не може да закључи. Родитељи често пренагљују у кажњавању деце. И што је најгоре деца не бивају кажњавана због својих неморалних поступака (због лењости, лажи, подлости, кукавичлука), већ због тога што не дају родитељима да се „опусте“ или због неке друге личне штете, коју им наносе. Постоји и друга варијанта. Одрасли имају предивну могућност да науче своју децу кроз неки, спонтани, животни пример. Треба се тиме послужити и истаћи оно што је заиста битно. На пример, млађи брат је нешто разбио, а старија сестра је почела да чисти неред. Треба рећи брату, да се захвали својој сестри и да је пољуби у образ. Тиме ћемо га научити да не треба да се боји да призна своју грешку и да је исправи. Научићемо га и да се према стварима односи пажљиво. Његова старија сестра ће такође извући поуку из тога. За њу ће то бити добар пример љубави, да треба да помаже ближњима, а не да пребројава заслуге и добра дела. Од једне чашице, корист може бити огромна.
На крају крајева, морамо признати да је младима занимљивје друшто њихових вршњака од нашег, то је очигледно. Али ако разговарамо са њима од срца ка срцу, они ће то разумети и осетити и неће све то одбацити. Не можемо спречити нашу децу да греше. Она могу поступити непромишљено, непажљиво и превише самоуверено, као што је поступила Ева. Они мисле да је сав свет њихов и у једном тренутку ће пожелети да окусе грех. Али једна је ствар, ако је то само један случај, а сасвим друга, ако им то пређе у навику. Наш задатак је да изградимо темељ на који ће се у будућности ослањати наша деца и можемо само да се надамо, да ће она изабрати исправан пут добрих дела.
