Ову причу је са мном, својевремено, поделио јеромонах Теофилакт (Бељанин), који се подвизавао у Псковско-Печерском манастиру. Касније је издат и његов зборник под насловом „Ово се десило у наше време“, у који је уврштена ова прича.
Догодило се то 70-их година прошлог века. Једна совјетска фамилија бучно је славила рођендан оца породице. Све је текло по правилу – уз гозбу, здравице и пиће. На врхунцу весеља сви су заборавили на петогодишњег сина слављеника. Он је трчао око гостију, пузао под столом и одједном се обрео на балкону, без знања својих родитеља. У питању је био осми спрат.
У једном тренутку укућани су схватили да дечак није у дневној соби. Тражили су га, али њега ни од корова. Није ни у спаваћој соби, ни у кухињи, ни купатилу. Врата су закључана, није могао да изађе из стана. У тај час, родитељи су приметили широм отворена врата од терасе и потрчали ка њима. Нема га ни тамо! Отац је, ужаснут, погледао преко ограде, очекујући да ће видети беживотно тело свог сина на асфалту. А гле! Он се спокојно и весело игра на травњаку испред зграде. Његов отац, од страха, није могао ни да сачека лифт и хитро се спустио низ степенице, искочио на улицу и загрлио свог сина, уз речи:
– Саша, како си доспео овде?
– Тата, обећај ми да се нећеш наљутити?
– Нећу, сине.
– Било ми је досадно и отишао сам на терасу. Гледао сам доле, а тамо је јако занимљиво. Превише сам се нагао и просто полетео доле. Али док сам летео, у наручје ме је узео један дека.
– Који дека? Ено га твој дека горе у стану, са нама.
– Ово је био други дека. Био је јако леп, са кратком седом брадом. Обучен, као људи из цркве. Он ме је донео на травњак и нестао.
Отац није знао шта да мисли. Његом материјалистички ум, просто није могао да појми шта се десило. То је против свих закона физике, на крају крајева и против силе земљине теже. Али његов син је пред њим, жив и здрав. И није могао да прође кроз закључана врата! То се исто коси са свим научним законима.
Цела породица је одахнула када је отац донео Сашу кући и узео га у крило. Наједном му се син обратио:
– Тата, свхатио сам одакле знам оног деку.
Отац испрва није разумео о чему се ради.
– Ког деку?
– Како ког? Па, оног што ме је спасао.
Саша је узео тату за руку и повео га у бакину собу. Тамо се он успео на столицу и прстом показао на стару породичну икону Светог Николе.
– Тата то је он!
