Данас, 19. децембра, имендан је последњег Руског Императора, светога Николаја II Романова.
Ослањајући се на успомене људи, који су блиско знали Императора, М.К. Дитерихс је писао: «Господар је био уман човек, образован и веома начитан. Он је владао огромним памћењем, посебно имена, и бивао је неуобичајено интересантан сабеседник. Он је добро знао историју и волео је озбиљне историјске књиге. Волео је Он физички рад, и није могао живети без њега, и у томе је Он био васпитан од детињства... У својим захтевима Господар је био веома скроман: чувао је одело, није себи дозвољавао сувишне трошкове и врло је често било могуће видети на њему изхабане, али исправно сређене и чисте панталоне, и изношене чизме».
Из душевних врлина Николај II, М.К. Дитерхис особено је подвлачио следеће: «Доброта и простота су се осећале у Њему при Његовом обраћању са људима; у Њему није било ни најмање надмености или ароганције. Он је био изузетно уљудан и пажљив ка другима. Госпођа Битнер, случајна учитељица у Тобољску, која је предавала руски језик Наследнику, говорила је: "Уколико сам некада због болести пропуштала лекцију, није било случаја, да ме Он, пролазећи јутром кроз нашу собу, не би запитао о моме здрављу. Са Њим сам се увек осећала једноставно, као да сам Га знала столеће"». У књизи, «Странице мога живота», А.А. Вирубова наводи овакав случај, чији је она била сведок у Немачкој: « ... Идући стазом у правцу парка, ми смо се сусрели са поштанским кочијама, са којих је неочекивано на тротоар пала кутија. Господар је истог часа сишао са стазе, подигао тешку кутију са пута и дао је поштанском службенику. На моју примедбу, зашто се узнемирава, Господар је одговорио: "Што је човек виши, тим пре је дужан помагати свима, и никада у обраћању не напомињати свој статус; таква су дужна бити и моја деца"».
А.А. Вирубова је писала о царској нарави Николаја: « ... И они људи који су имали предрасуде против њега, при првом погледу Господара осећали су присуство Цара и одмах су бивали њиме опчињени. Сећам се пријема у земаљских делатника Табричке губерније, у Ливадији, када су два типа до доласка Господара подвлачили своје неуважавање ка тренутку, кикотали се, дошаптавали – и како су се они одмах исправили, када је ка њима дошао Господар, а када је Он одлазио – расплакали су се. Говорили су, да се и рука злочинаца није подизала против њега, када су они стајали лицем к лицу пред Господарем. Њено Величанство се често мучила: она је знала добро срце Господара, његову љубав према Отаџбини, али је знала и за његово поверење ка људима, и да он често ради под утиском последњег разговора и савета. Они, који су са њим радили, нису могли рећи, да је код њега била слаба воља».
О узајмној љубави Цара и Царице, А.А. Вирубова пише овако: «Живот Њихових Величанстава био је безоблачна срећа узајамне брачне љубави. За 12 година ја никада нисам слушала ни једног громког гласа међу њима, ни једном их нисам видела чак ни најмање раздражене једно против другог». Када се Царица једном разболела, Господар је рекао: «Ја сам спреман отићи у затвор, само да би Њено величанство била здрава!» Како пише М.К. Дитерихс, «Господар и Господарица, највише су се бојали, да ће Их одвести негде за границом. Тога су се Они бојали и то нису желели». Он каже: «Колико је било потребно љубави бити у бившем Цару ка своме руском народу, колико велике руске жалости у његовој тами, да чак ни у Јекатеринбургу није изгубио веру у истинска својства његове нарави, не одрећи га се, а увек и при свим тешким околностима стремити постати њему ближи, похвалити га, од чиста срца пружити руке ка њему. И у већини случајева Он се није преварио; једноставни руски човек разумео је Њега и, ма ко тај био по искварености природе, у сваком случају он се одазивао. Он је говорио: «Руски човек – то је меки, добри, душевни човек; он много тога не разуме и тиме се користе зли људи. Но, на њега можеш утицати добротом». У руднику, у околини «Ганине јаме», између осталих ствари била је пронађена и нателна иконица Николаја Чудотворца.
Текст: Ана Ведјајева
превод са руског игуман Петар (Драгојловић)
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
