Протојереј Вјачеслав Давиденко, руководилац одбора за младе Монтреалске и Канадске епархије Руске православне заграничне цркве, без увођења новотарија налази заједнички језик са омладином. Он их учи Црквенословенском језику, чита с њима дела светих отаца и житија подвижника. И све то ради у највећем канадском граду – Торонту, где је већ одавно завладала «толерантност» и где је стасало читаво покољење младих људи којима истополни «бракови» уопште не сметају. Узимајући све то у обзир, још је радосније слушати његове речи: «Неопходно је читати “Древни патерик”, јер нам он пружа реалне животне примере и младима је то занимљиво. Они у тој књизи налазе делове, који су у непосредној вези са њиховим животом».
– Недавно се на вашој Фејсбук страници појавио снимак на којем се Ви, у друштву симпатичних младих људи, шетате у близини Нијагариних водопада. Баш сам хтела да Вас упитам, како изгледају ти млади људи са којима разговарате о светим оцима?
– Да то су они, то је наша омладинска група и недавно смо посетили Нијагару. То су младићи и девојке са којима редовно радимо.
– Ви водите разговоре са младима о великом црквеном делу: «Древни Патерик или достојна сећања казивања о подвижништву светих и блажених отаца». Зашто сте изабрали баш ту несавремену тему?
– Објаснићу Вам. Прочитали смо «Тачно изложење православне вере», Светитеља Јована Дамаскина и то се показало као сувише сложена тема за нашу групу. Зато смо узели да читамо «Древни патерик». У тој књизи су краће изложене све поуке духовног живота, подкрепљене јасним и разумљивим примерима.
– У данашње време, многи сматрају да патерици и свети оци Цркве не привлаче младе људе и да њих такве теме не интересују.
– Што се дела Јована Дамаскина тиче, морам да признам да је нашој групи највише мука задао део у коме Светитељ објашњава догмате о Светој Тројици и о природи Господа Исуса Христа. Једном приликом, архиепископ Монтреалски и Канадски Гаврило нам је био у посети и рекао ми је: «Оче Вјачеславе зар не мислите да је за младе ово штиво превише компликовано?» Ја сам одговорио: «Владико, све ја разумем, али ми је јако жао да сад одустанемо, кад смо већ дошли до средине књиге».
После сам замолио децу да издрже још мало.
Али извукли смо једну врло важну поуку из читања Јована Дамаскина. На крају читања сам им рекао: «Друштво! Сад можете да схватите сву опасност од увођења новотарија у Цркву. Ви схватате да је богословија прецизна наука и колико је страшно и неприхватљиво, када људи, како им падне на памет, говоре: “Мени се ово не свиђа, ја бих све то изменио!” Никада се не мешајте у богословске расправе, јер је богословија далеко изнад наших свакоднецних схватања.»
С «Древним патериком» је другачије, њега обавезно треба читати. У њему се налазе реални примери и младима је то занимљиво, јер они у томе виде и повезаност са њиховим животом.
Стално понављам да је у патерицима изложен монашки живот и да нико од нас не захтева да водимо у потпуности тако строг живот, али у тим делима се налазе оријентири и идеали, којима треба да тежимо.
Наш живот је, до крајњих граница, испуњен разним информацијама. Опседнути смо интернетом, телефонима, компјутерима... А «Древни патерик» нам даје јарке примере из неког другог живота, који се, хвала Богу, веома разликују од онога што нас окружује.
– Али, када савремени младићи и девојке читају, на пример, житије Преподобног Герасима, који је пребивао са лавовима у пустињи, да ли они то схватају само као неку бајку?
– Наравно, суочавамо се и са таквим искушењима. Дешава се да неко каже: «Каква, бре, пустиња? Какви лавови?» Али то житије је светли пример саосећања! Срести лава са трном у шапи, са гнојном раном. Очистити ту рану и извадити трн, а притом се не бојати да ће вас лав напасти, за то је потребно велико саосећање и храброст.
А у ствари, не мора то да буде лав, то може бити и човек...
Ми посебно издвајамо добра дела, које видимо код светих отаца – према људима, али према животињама, па и према предметима.
Сећате ли се братије Светог Пимена, када су дошли до паганске статуе, а Свети почео да баца камење на кип? Браћа га питају: «Зашто то чиниш?» Он им одговара: «Хоћете да сви живимо у манастиру?». Они сложно кличу: «Да!» «Ако будете издржљиви и стрпљиви као ова статуа, онда може. Ако не, разићи ћемо се», одговорио им је Свети Пимен.
Рекао сам деци: «Не треба да будете статуа и да се гађате камењем, довољно је да схватите смисао стрпљења и самоконтроле, у случају да вас неко вређа и напада.»
Ти примери су тако колоритни, да ће им се урезати у памћење и помоћи им у критичном тренутку.
– Ко су млади са којима радите? Да ли су се родили у Канади, преселили 90-их, или су потомци старе емиграције?
– Из старе емиграције нема скоро никог, већина њих је давно прешла на енглески језик и јако их је мало међу нама. Већина младића и девојака из наше групе се доселила овде у последње две деценије. Они су деца из последњег таласа емиграције.
Долазе нам и млади, који не говоре руски, наша браћа која су се доселила у Канаду из других земаља, али и Канађани. Све њих занима православље, а неко од наших им преводи и објашњава шта се дешава, јер су сви састанци групе на руском.
– Није могуће заобићи тему окружења у ком православци у Канади живе. Пре годину дана Православие.ру је објавило чланак о томе како је 35 хиљада деце из Торонта, у договору са својим родитељима, бојкотовало школу због увођења сексуалног образовања.
– Да, тако је и било и у том погледу је ситуација јако тешка. Радећи с младима, дошао сам до сазнања да су деца, одрасла у неверујућим породицима, потпала под пропаганду хомосексуализма и других изопачености и да је врло тешко објаснити им да је то грех.
Наша група је водила расправу у томе, а циљ је био да се објасни зашто је такав стил живота неприхватљив. Расправа је текла мирно, али било је неких који су на то реаговали агресивно и узвикивали: «Шта је то са вама?! Ви сте ненормални! Сада је хомосексуализам обична ствар и сви то прихватају!»
Веома је компликовано допрети до таквих младих особа, јер свака наша аргументација код њих изазива гађење.
Зато тој теми треба приступати пажљиво.
Но, притом треба увек ствари представљати онаквим какве јесу. Ја никада не скривам своја уверења, и наша група се строго залаже за православни морал и етику, ми осуђујемо хомосексуалзиам и блуд, ванбрачне везе и абортус, све оно што се у канадском друштву прихвата као норма.
– Тојест, Ви тврдите да се хомосексуализам у канадском друштву већ третира као норма?
– Тако је. И добро је да су се родитељи деце, која похађају основну школу, побунили против сексуалног образовања, али остаје чињеница да су средњошколци већ одрасли у таквом окружењу. Они познају људе, који практикују такве стилове живота.
Хвала Богу, има и тинејџера, који се редовно исповедају, причешћују и који се труде да живе православним животом.
Ипак, већ одавно говорим да су православци у Канади на корак да буду стављени ван закона.
Већ се на савезном нивоу региструју истополни «бракови», а у Светом Писму и Свештеном Предању стоји да је тако нешто неприхватљиво, да је то Господу мрско.
Тако се испоставља да на богослужењу читамо Књигу, која се коси са канадским нормама, а читамо и дела светих отаца, који те норме у потпуности осуђују.
И постоји велика опасност, да ће нам канадска држава забранити да венчавамо људе и региструјемо бракове, ако не одустанемо од своје вере.
Проблем је у томе што у Канади свештенство има право по закону да региструје бракове. Процедура је следећа: наши парохијани у општини добијају дозволу за брак, доносе је у цркву и ми их венчавамо, а након обреда потписујемо званична документа и шаљемо их у одељење за регистрацију бракова.
Али ми одбијамо да региструјемо истополне «бракове»!
И сасвим је могуће да ће нас кад-тад лишити могућности да по закону венчавамо људе и региструјемо бракове.
Постоји још једна важна ствар. У Канади су верске заједнице, јер су уједно и добротворне организације, ослобођење од плаћања пореза. А недавно је један политичар већ почео да прети да ће увести порез за све верске заједнице, које одбијају да региструју истополне «бракове». Још такав закон није усвојен, али то се може десити у било ком тренутку.
– Логика друштвеног развоја налаже да ће се тако нешто, највероватније, и догодити.
– У праву сте, зато што ми већ фактички живимо у Содоми и Гомори.
– Примера ради, у Грчкој већ предлажу да се «дискриминација истополних бракова» прогласи кривичним делом, а то је јавност сазнала од једног митрополита, коме суде због његових изјава о «сексуалним мањинама». Још пре две године, нико није могао ни да замисли тако нешто.
– Читао сам о томе. Код нас има и других жалосних случајева: неке протестантске верске организације «иду у корак са временом» и већ су испред улаза у своје храмове окачиле заставе дугиних боја са натписима «Добродошли». Тако између осталог, подривају све остале хришћане, јер једном ће неко уперити прстом у њих и рећи: «Ето, они тамо хришћани склапају истополне “бракове”, а зашто ви онда настављате да говорите да је то грех?»
Делимично смо и из тог разлога изабрали да са младима читамо и расправљамо о «Древном патерику», да би им показали наслеђе светих отаца. То је веома битно.
Размислите: ако ће овај проблем протестанти решити простом изменом текста Библије, јер они верују једино у Свето Писмо («Sola Scriptura»), и после тога лепо окачити заставу дугиних боја испред улаза, у православљу је ситуација потпуно другачија, јер је Свето Писмо – део Свештеног Предања.
А Свештено Предање иза себе има историју дугу две хиљаде година. И како ми једноставно да изменимо две хиљаде година? То је немогуће!
Зато код нас неће бити промена и то младима објашњавам на самом почетку. Ми имамо своју мисију, своје погледе на морал, то код нас не може да се деси. Чак и кад би неко хтео да препише целу Библију, а сва житија светих, а све наслеђе светих отаца? Свуда је јасно написано шта је неприхватљиво.
– Па ипак, промене су све присутније у друштву, чак и код нас у Русији. Чега треба да се држимо у том бурном свету?
– Учења наших светих отаца. Наравно, један човек не може својим умом обухватити цело предање, јако је тешко то све прочитати. Зато је јако важно да се људи, када улазе у црквени живот, или се крсте као одрасли, упознају са учењем Цркве и да га у потпуности прихвате.
Човек себи треба да каже: «Ако Црква тако учи, ја то прихватам и држим се тога.»
Како говоре свети оци, Црква је лађа спасења и сви који плове на њој биће спасени.
Ми морамо да останемо у наручју Цркве, да водимо своју паству и да је сачувамо у Цркви. Ако човек нађе уточиште у Цркви, шта год да се деси са спољним светом, он неће пропасти.
