Ове суботе је одслужен први молебан на месту изградње храма равноапостолних Кирила и Методија при Московском државном универзитету (МГУ). Како ће изгледати нова црква на проспекту Вернадског? Како треба да буде организована њена сарадња са универзитетом? На питања „ТД“ одговара настојатељ храма, протојереј Јован Лапидус.
Протојереј Јован Лапидус је рођен 1973.године у Риги. Завршио је Московску духовну семинарију 1995.године, Московску духовну академију 1999.године, магистратуру при Одељењу за спољне црвкене односе Московске Патријаршије 2001.године. Кандидат је богословских наука. 1999. године је рукоположен у чин ђакона, а 2000.г. у чин свештеника. Служио је у храму мученице Татјане, при Московском државном универзитету „Ломоносов“ (2000-2004), у храму преподобног Сергија Радоњешког у Јоханесбургу (Јужно-Афричка република, 2004-2009), у храму Васкрсења Христовог у Цириху (Швајцарска, 2009-2012). Од 2012.године је поново клирик храма мученице Татјане. 2016. г. је постављен за настојатеља храма равноапостолних Кирила и Методија при МГУ. Предавач је на Московској духовној академији,кандидат докторских наука на историјском факултету МГУ. Ожењен, има петоро деце.
― Оче Јоване, познато је да је одлуци Свјатејшег Патријарха о оснивању још једног Патријаршког подворја предходила дуга историја. Можете ли нас подсетити на главне моменте.
― Прича је заиста дугачка. Још 2000.године група сарадника универзитета се обратила руководству МГУ са молбом за стварање универзитетског храма на Воробјовим горама. Занимљиво је да је од самог почетка ишла реч о храму посвећеном светим равноапостолним Кирилу и Методију. Следећи корак је направљен 2010. године када је неколико стотина сарадника МГУ замолило руководство универзитета да узме у разматрање изградњу храма у оквиру главних корпуса МГУ. Петицију су потписали декани са једанаест факултета, директори научно-истраживачких института МГУ, академици, професори и студенти. У марту 2011.године, Свјатејши Патријарх је подржао иницијативу студената и предавача, који су се обратили ректору универзитета Виктору Антоновичу Садовничему са надом да се на територији универзитетског комплекса појави храм светих словенских просветитеља. Током сусрета Свјатејшег Патријарха и ректора МГУ, на дан када се прославља света Татјана, 25. јануара 2013.године, донесена је одлука да при универзитету треба да постоји храм. После дугих молби и преговора, решили смо да се зауставимо на делу проспекта Вернадског, који је издвојио град и који припада новим територијама МГУ.
― Када се пре неколико година дискутовало о идеји изградњи храма при МГУ, прозвучале су сумње да ће његова појава нарушити светски статус факултета, а да ће се студентима, на један или други начин, наметати православље. Шта бисте ви одговорили на такве опаске?
― Пре свега, иницијатива за изградњу храма проистиче од студената и професорске, предавачке корпорације. То је одлука која иде од универзитета, а не намеће се одозго или споља. Прошле године су молбу за подизање храма светих Кирила и Методија, упућену Виктору Антоновичу и Свјатејшем Патријарху, потписали 25 декана, 5 директора НИИ МГУ, 11 академика, професора, предавача, студената ― представника 33 факултета. Интересантно је да међу онима који су потписали има и муслимана, јевреја и католика. Ови подаци говоре сами за себе.
Као друго, људи за које је „световност“ безусловна вредност, би требало да буду доследни и обрате пажњу на ситуацију на иностраним факултетима, јер је инострано искуство за њих такође вредносна категорија. Највећи светски центри за науку ― Харвард, Принстон, Јејл, Оксфорд, Кембриџ и многи други ― имају на територији својих кампуса студентске цркве, што никако не нарушава њихов светски статус и не противречи принципима који су заложени у основу научне делатности тих образовних установа.
Под три, треба имати у виду да је при МГУ практично све време, са изузетком совјетског периода, била црква. Већ друге године након оснивања, 1757.године, Иван Мелисино (директор универзитета од 1757. до 1763. године ― „ТД“) обратио се Синоду са молбом да додели универзитету оближњи храм Свете Петке и цркву Васкрсења. 1791.године је било освећење храма свете мученице Татјане, који се сада налази у историјској згради универзитета у Моховој улици. Од 259 година, колико је од тада прошло, не рачунамо 77 година током којих је храм био затворен ( од 1918.године, до 1995.год.). Добијамо 182 године мирне сарадње и коегзистенције, од којих последњих 20 година најновије историје посебно уверљиво показују да горенаведене опаске у вези са датим питањем, немају основу.
Ако се 1953.године већина факултета преместила на Ленинске горе, онда је већ више од пола века тамо требало да буде активан студентски храм. Очигледно је да је то било немогуће у условима државног атеизма и гоњења на Цркву. Сада се, слава Богу, ситуација променила и ми се враћамо традиционалној, ― како у националној, тако и спољној пракси, ― парадигми присуства храма који би био доступан студентима и предавачима на Универзитету.
― Када је планиран почетак радова и завршетак изградње храма? Хоће ли на месту градње бити отворена привремена Црква?
― 17 децембра је одслужено прво богослужење на месту будућег храма ― молебан светим равноапостолним Кирилу и Методију и освећење крста. У богослужењу су моливтено учествовали предстојатељ Западног викаријата града Москве, епископ Јегорјевски Тихон, протојереј Георгије Студенов, протојереј Владимир Вигиљански, свештенство оближњих храмова ― протојереј Игор Фомин, протојереј Андреј Новиков, професори и студенти МГУ. Ректор Виктор Антонович Садовничи је током обраћања присутнима указао на паралелу између стварања храма свете мученице Татјане и садашњег почетка. Сви су схватали да, са једне стране, учествују у историјском догађају, а са друге стране, да учествују у једном заједничком, врло важном и неопходном делу.
Пракса последњих година показује да присуство привременог храма и служење регуларних служби доприноси бржем формирању заједнице, укључивању у процес стварања храма велики број људи, и као последицу, убрзава изградњу. Потрудићемо се да у ближој будућности изградимо привремени храм, почнемо да служимо у њему, а након тога, приступити изградњи храма. Ипак, не треба заборавити да брзина изградње сваког храма зависи како од интензитета молитве, тако и од материјалних могућности.
― Да ли постоји пројекат будуће зграде? Да ли ће бити складна са осталим зградама Московског универзитета (у последње време сви корпуси се граде у истом стилу)?
― Пројекат је у фази разраде и јерарси ће га одобрити. Очигледно је да статус храма при првој и најважнијој институцији у земљи диктира одређене услове. За сада могу рећи да ће бити простран, висок, и посебно леп.
― Како по вама треба да буде организована мисија на универзитету да се код младих не би појавио бунт према Цркви, па и одступање од ње? У том погледу, шта сада недостаје? Шта планирате ви да чините у вези са изградњом новог храма?
― Главне принципе мисије, независно од контекста, је изложио још апостол Павле, а његова проповед на Атинском ареопагу (Дела 17, 22-31) представља прелеп пример мисионарског приступа који је актуелан у свим временима и ситуацијама. За почетак је неопходно бити у близини и говорити са људима на истом језику. Ваљало би додати и фактор времена, то јест, испунити се стрпљењем, као што је говорио један мудри, књижевни лик из познатог дела Егзиперија.
Сем тога, треба схватати да мисију, пре свега, чине људи. Један свештеник, макар он био најбољи на свету, није довољан. Зато је изузетно важна улога православних професора, предавача и студената, који морају бити „срж кристализације“ у засићеном раствору сведочећи о Христу помоћу свих доступних и законских метода.
Када наступају бунт и одпадање? Вероватно онда када се, са једне стране налази насиље, принуда, нарушавање личног простора, а са друге стране, неразумевање, одсуство адекватне информације, клишеи и шаблони. Убеђен сам, када су, са обе стране, присутни унутрашња култура, такт и деликатност, вероватноћа за конфликте може бити приказана у облику криве која тежи ка асимптоти.
Сматрам да је за почетак потребно изградити храм како би студенти и професори знали да се поред налази место где се могу помолити и осећати се као код куће. Ми смо у сваком случају побуђени на миран, озбиљан, квалитетан и промишљен рад.
― Прво је планирано да се нови храм надовезује на Татјанин, али сада је добио самостални статус. Како ће се развијати сарадња између два различите универзитетске парохије које имају слични задатак?
― Надам се да ће храм светих равноапостолних Кирила и Методија бити наследник традиције храма свете мученице Татјане. Један од безусловних плусева храма на Моховој ― таква у добром смислу „страственост“ парохије, ако бисмо се изражавали терминима Лава Николајевича Гумиљова. На парохији се стално рађа и реализује мноштво различитих догађаја, при чему се то често дешава захваљујући иницијативи наших парохијана. Желели бисмо да пренесемо оно најлепше из парохије храма свете Татјане. Приближити главним корпусима МГУ. Поред тога, јасно је да се у почетку, без помоћи свештенства Татјаниног храма нећемо изборити.
― Сарадњу са МГУ развијају и други храмови у овом крају: храм свете Тројице на Воробјовим горама, храм преподобног Андреја Рубљова у Раменках. Каква треба да буде сарадња са њима?
― Московски државни универзитет чини око четрдесет хиљада студената, преко десет хиљада чланова професорске и предавачке корпорације, четрдесет хиљада факултета, научно-истраживачки институти и центри ― читав град! Било би превише самоуверено мислити да би само једна парохија, ма колико јака била, могла да се бави мисионарским радом и духовним руковођењем тако великог и огромног организма. Јасно је да је за ефикасан рад потребна кординација и консолидација свих који су спремни да се посвете служењу при универзитету. Свака парохија има своју јаку страну, своје лице, своје људе са искуством и везама ― зато ћемо, природно, заједничарити и сарађивати.
