Шест векова манастира Манасије

,,Све се може поднети када имамо ослонац у вери својој, у Цркви својој, у великим личностима историје наше. Ако знамо шта је наше претке одржало кроз историју и угледамо се на њих, знаћемо како и у овом данашњем времену можемо издржати“казао је Патријарх Иринеј на свечаности у Манасији

Као и више стотина верника са разних страна и ми смо се петоавгустовског јутра нашли у реци људи који су новим асфалтним путем од Деспотовца хрлили ка манастиру Манасији, задужбини славног Деспота Стефана Лазаревића, сина Светог Кнеза Лазара и кнегиње Милице, потоње монахиње Евгеније. Сунце које је упекло од раног јутра као да је усмеравало све нас да пожуримо до манастира, јер тамо је велики јубилеј - шест векова једне српске светиње. Ресавском долином се већ чуло појање мешовитог црквеног хора Браничевске епархије, кад се пред нама указаше зидине Манасије. Високе куле су вешто скривале манастирску цркву. Народ је испунио простор пред великом капијом, међу њима бројно свештенство и монаштво. Тек кад прекорачисмо праг огромне дворишне капије, пред нама се указа црква. Као деспотица, у белој хаљини, пркосила је августовком сунцу, као што је вековима пркосила непријатељима који су надирали са истока и запада. Једни је освајали, други је рушили, трећи претварали у коњушницу. Са дивних фресака брисали јој делове одежди славних Немањића, скидали и додавали слојеве малтера, односили украсе и манастирско благо. Над деловима фресака који су преживели вековна страдања, до дана данашњег је остала да лебди вешта рука зографа чија кичица није подрхтавала док је уносио боје по свежем малтеру и цртао линију између плавог и златног, иако је слушао ратне покличе турске коњице која се приближавала манастиру. Знали су зографи да ће фреске опет и опет испливавати на површину зидова олтара иако их буду рушили... ,,Колико су били велики наши преци, стварали су и умирали да би нама оставили задужбине по којима ћемо их памтити и у којима ћемо узносити молитве Богу“, чух жену до мене како шапуће загледана у ктиторску композицију Деспота Стефана, представљеног у свечаној владарској одежди са круном на глави.

И заиста, Манасија је надживела непријатеље и остала да светли народу српском до данас. Не само њене куле већ и дела настала у чувеној преписивачкој Ресавској школи, која је по жељи младог Стефана, владара и песника, окупљала многе љубитеље писане речи тога времена.

Радост на лицима људи око мене је сведочила да је заиста велики дан. И на лицу Патријарха Српског Иринеја окруженог епископима, свештенством, монаштвом и верним народом, се видела радост. Са посебном свечаношћу, погледа упереног истовремено и у прошлост и у будућност, началствовао је Светом Литургијом. Саслуживали су му надлежни архијереј Епископ браничевски Игњатије, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије као и Епископи будимски Лукијан, врањски Пахомије, шумадијски Јован, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, аустријско-швајцарски Андреј, нишки Арсеније и мохачки Исихије.

Са сестринством манастира Манасије на Литургији је смерно стајала и високопреподобна игуманија Павла, којој је Патријарх Иринеј у беседи упутио честитке поводом великог јубилеја и пожелео да и даље врши духовну улогу коју је манастир Манасија вековима имао.

А историја манастира Манасије је настала почетком петнаестог века када је Деспот Стефан Лазаревић угледавши се на славне Немањиће, и свога оца Светог Кнеза Лазара, почео да зида ову своју задужбину,, кров наше културе и бисер наших светих манастира“, како рече Патријарх Иринеј на почетку празничне беседе.

-Ја могу само да замислим и сви ми такође како је изгледала онда кад је Деспот 1418.године осветио ову светињу, са овако дивном архитектуром и предивним фрескама које носе велики одраз, велике културе и печат нашег српског, средњовековног фрескосликарства - казао је Патријарх Иринеј, додавши да нама данас ,,остаје да се дивимо лепоти храма, лепоти ових преосталих светих фресака, које само наговештавају каква је то лепота била у времену када је била завршена“.

Патријарх је казао да ова светиња са својим ктиторима и приложницима чини част нашој историји и позива нас да следимо њиховим примерима и да се у свему угледамо на њих:

-Ова светиња је део историје нашега народа, она нам осликава нашу историју. Сва стања и фазе које је прошла ова светиња су фазе наше историје. Она је славила Господа својом лепотом, као што је српски народ славио Господа Свога и велике своје претке. Она је бисер међу бисерима, она је оно што нас је представљало пред светом и на основу чега свет може да закључује коме то ми народу припадамо и какав смо ми народ у времену када је она блистала не само лепотом наше културе, наше уметности, наше духовности, већ лепотом целог хришћанског света, целог истока и то у времену када нисмо ни знали ни ко је ни шта је Америка. Тада смо ми стварали велика дела почевши од Жиче и Студенице и Дечана и других наших светиња. Она чини врх наше културе и духовности.

Манасија је као плод наше вере Православне, играла велику улогу у нашој историји, казао је Патријарх, нагласивши да је била ,,центар српске духовности, културе, писмености и свега онога што је трајно пред Богом и пред историјом“.

По речима Патријарха Иринеја Бог је у времену када је на ,,Косову српско царство потамнело“ послао две мудре личности Царицу Милицу и њеног сина Стефана, Српског Соломона, који су нашли пут и начин да опстану, али и да иза себе оставе велика дела из области духовности и уметности. Многе су жртве принели, ал је највећа била што су кћер Милицину и Лазареву, а сестру Стефанову, дали турском султану Бајазиту.

-То је била превелика лична жртва за народ, коју су учинили у договору са представницима цркве и то је омогућило да српска држава настави да дела, да настави своју историју и да је веома обогати – казао је патријарх, нагласивши да је поред Манасије у том периоду подигнуто још неколико великих цркава и манастира који су играли у потоњој историји велику улогу:

-Да нисмо имали ове светиње да се у њима није неговала вера и духовност, оно што прати веру и духовност, не бисмо преживели турско ропство. Пет стотина година је огроман период, али ми смо одолели великој турској најезди, и дочекали време слободе.

Патријарх Иринеј је окупљене подсетио да је ова светиња после Турака страдала и од хришћана, Мађара, који су у њеној припрати држали коњушницу, и да су у том периоду многе фреске пострадале.

-Све је то историја наша браћо и сестре, али и сведочанство наше историје - казао је Патријарх и нагласио да се ,,све може поднети када имамо ослонац у вери својој, у цркви својој, у великим личностима историје наше, јер ако знамо шта је наше претке одржало кроз историју и угледамо се на њих , знаћемо како и у овом данашњем времену можемо издржати“.

-Тешка су то била страдања, а и данашња наша страдања нису мала, можда су и равна онима из прошлости. Али, као што су се и наши преци надали у помоћ Божју и опстали, треба да се и ми надамо у Господа и верујемо да нас неће оставити. Докле имамо ове велике светиње и свете мошти српских епископа, светих личности, светих царева и краљева надамо се да нас Господ неће оставити. Искушења су врло велика, али је Бог већи од свих искушења и невоља које нам људи могу нанети. Само остаје да имамо наду као што су имали наши свети преци, да имамо веру и љубав, да имамо љубав према Цркви својој, која је увек била тамо где је било најпотребније. Тамо где је нестајало и велможа и краљева и царева била је Црква која је водила народ и ево постојимо до данашњег дана-казао је Патријарх.

Патријарх је на крају истакао важност окупљања у храмовима на заједничким молитвама, јер се Господ највише осећа у дому Његовом где смо сједињени вером и љубављу према Њему:.

-И зато и ми да сву бригу препустимо Господу, оно што ми не можемо може Господ, али са нашом вером и нашом љубављу. Ове године прослављамо 600 година ове свете обитељи, а следеће године 800 година самосталности наше цркве. Ми смо мали народ, одржало нас је јединство кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће ако будемо јединствени, не посвађани, не подељени, не омражени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најбитније и најважније да имамо љубав Божју и благослов Божји. Све друго је мање важно. Господ и наши свети нека буду са нама, да нас воде и руководе ка оном циљу који је Господ свима нама поставио.

Светом сабрању у манастиру Манасији осим мноштва народа из разних Епархија Српске Православне Цркве, присуствовали су и представници Републике Србије и Републике Српске: министар кутуре и информисања Владан Вукосављевић, представници градских власти, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са помоћником др Марком Николићем, г. Небојша Брадић, главни и одговорни уредник културног програма РТС, са сарадницима, личности јавног и културног живота.

У манастирској порти је изведен културно-уметнички програм у којем су учествовали КУД „Црквина“ из Раконца и КУД „Вељко Дугошевић“ из Кучева.

За трпезом љубави у манастирском конаку Епископ браничевски Игњатије захвалио је Патријарху Иринеју и сабраћи архијерејима што су се одазвали позиву да заједнички, литургијски прославе шест векова зрачења манастира Манасије.

-Манастир је проживео све што и наш народ - посведочио је епископ Игњатије и додао да све оно што су други пре нас урадили, остало је нама у наслеђе, чега смо сведоци управо данас.

За трпезом се обратио словом и министар културе у Влади Републике Србије Владан Вукосављевић рекавши да је то министарство значајно учествовало у обнови манастира и археолошким ископавањима последњих неколико година, за које је издвојило 80 милиона динара, а радови су финансирани у сарадњи са општином Деспотовац и кабинетом председника Србије.

-Шест векова је велика традиција и за земље које нису имале толико ратова и разарања у својој историји. Ми морамо као Министарство културе, али и читаво друштво да се снажно боримо за заштиту културног наслеђа, јер имамо шта да штитимо, имамо чиме да се поносимо-рекао је министар Вукосављевић и на дар манастиру уручио икону Пресвете Богородице.

Директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић је подарио манастиру Цветни Триод, богослужбену књигу на српском језику у издању Епархије будимске, а директор Републичког завода за заштиту споменика културе, Мирјана Андрић „Монографију манастира Ресаве од почетка радова на њеној обнови“.

Манастир Манасија, задужбина Деспота Стефана Лазаревића, је у народу познат и као манастир Ресава, по крају у којем се налази. Спада у најзначајније споменике српске средњовековне културе и најзначајнија је грађевина која припада моравској школи. Грађен је у периоду од 1407. до 1418.године. Животопис ове велелепне задужбине, иако тешко оштећен у многим рушењима и пустошењима, део је културне баштине нашег народа, али и света.

Архитекте Завода за заштиту споменика културе Србије истичу да је Манасија ,, владарска задужбина Деспота Стефана Лазаревића, замишљена као манастирска тврђава способна за одбрану, са јединственим системом кула и бедема“. Има 11 кула, а најмасовнија је ,,деспотова“ која има пет спратова, са петнаест машикула, одбрамбених балкона који су у нашој средњовековној архитектури ретко сачувани. У конацима манастира је радила и чувена преписивачка,, Ресавска школа“. У манастирској цркви, на 2000 квадрата су фреске које спадају међу најзначајнија остварења српског сликарства. На једном свитку је позив на љубав, на коју је Деспот Стефан и у својим књижевним делима позивао: ,, Браћо и оци, ако хоћете да се спасите, волите један другога“. На 43. заседању Комитета за светску баштину УНЕСКА манастир Манасија је прелиминарно уврштен на листу светске културне баштине.