За Христољубиву војску

Напад на караулу „Кошаре“, односно агресија копненх снага такозване ОВК и оружаних снага Албаније уз подршку НАТО-а на СРЈ почео је 9. априла 1999. године. Битка за Кошаре трајала је практично до 14. јуна када су се јединице Војске Југославије повукле са територије Косова и Метохије после потписивања Кумановског споразума.

Најжешћи удар, баш у време Васкршњих празника те 1999. године, примили су припадници 53. граничног батаљона у чијем саставу је била и караула „Кошаре“, симбол херојског отпора и спремности на жртву у одбрани отаџбине.

О том величанственом подвигу бранилаца отаџбине разговарамо са Ненадом Милкићем, аутором трилогије „Ми смо бранили Кошаре“. Романе „Последња стража“ и „Зов карауле“, први и други део трилогије, представили смо пре годину дана приликом његовог првог гостовања, а повод за овај разговор је његов најновији роман „Бесмртни батаљон“ којим је на неки начин заокружио причу о браниоцима Кошара.

Роман „Бесмртни батаљон“ писан је у првом лицу и представља сведочење једног од јунака са Кошара од његовог одласка на одслужење војног рока, преко одбране државне границе 1998. године и спречавање продора копнених снага из Албаније у време НАТО агресије на СРЈ, одласка са Карауле и повратка ратника кући. Посебно упечатљива су сведочења јунака романа о суочавању са животом после рата и свему што је пратило да болна искуства младих људи који су прерано и бребрзо сазрели у вихору ратних дешавања, а потом су углавном били препуштени сами себи.

Реч је у ствари о искуству свих бранилаца карауле мозаички сатканом у животној причи главног јунака романа „Бесмртни батаљон“, као својеврсном омажу учесника Битке на Кошарама.